Габријел Гарсија Маркес: МОНОЛОГ ИСАБЕЛЕ ДОК ПОСМАТРА КИШУ У МАКОНДУ

markes

Зима се изненада сручила на нас у недељу, када смо излазили с мисе. Нико није очекивао пљусак у недељу ујутру. Миса се завршила и, пре него што су жене могле да дохвате своје сунцобране, дунуо је густ и мрачан ветар који је ковитлао укруг прашину и суви мајски шљунак. Неко поред мене рече: „Овај ветар мирише на кишу.” Ја сам то знала од тренутка када смо изишли из атријума и кад сам изненада осетила неко растезање у трбуху. Мушкарци су трчали до суседних кућа, држећи једном руком шешире, а другом марамице да би се штитили од ветра и прашине. Небо се претвори у сиву, пихтијасту масу која је лебдела на четврт метра изнад наших глава.

Остатак јутра маћеха и ја провеле смо седећи поред ограде на веранди, радујући се што ће киша, после шест месеци врелог лета и загушљиве прашине, освежити ожеднели рузмарин и нар у саксијама. У подне, мирис узоране земље која престаде да подрхтава, пробуђеног и опорављеног зеленила, помеша се са свежим и здравим мирисом кише и рузмарина. За ручком отац рече: „Пљусак у мају је знак да ће бити пуно кише.” Маћеха, чије је лице блистало у ишчекивању новог годишњег доба, осмехну се и додаде: „Чула си то у проповеди.” И отац се осмехивао. Слатко је ручао, а затим отишао на веранду да прилегне. Ћутао је затворених очију као да спава или сања у будном стању.

Цело поподне киша је равномерно добовала. Чинило нам се да у том уједначеном и смиреном звуку чујемо кишу као из неког воза којим се дуго путује. Нисмо ни приметили да је киша продирала у наша чула сувише дубоко. Кад је освануо понедељак, морали смо да затворимо врата због хладног и оштрог ветрића који је дувао из дворишта. Чула су нам тада била препуна кише, а ујутру се вода прелила. Маћеха и ја смо поново посматрале башту. Сува мајска земља кестењасте боје претворила се у току ноћи у тамну и мекану масу која је личила на сапун. Између саксија су текли потоци воде. „Ноћас је киша залила цвеће више него довољно”, рече маћеха. Приметила сам да на њеном лицу више није било осмеха. Радост претходног дана уступила је место млохавој и нерасположеној забринутости. „И мени се чини”, рекох. „Треба рећи сељацима да их унесу на веранду, да их ту оставимо док се не разведри.” Тако и учинише, али киша је расла као неко големо дрво међу осталим стаблима. Отац је седео на истом месту као јуче, али кишу није ни спомињао. Само је рекао: „Вероватно сам ноћас лоше спавао јер ме кичма боли откако сам устао.” Седео је ослоњен на ограду, с ногама на столици и с лицем окренутим према пустој башти. Није хтео да руча, а проговорио је тек увече: „Пљушти као да се никад неће разведрити.” Тад сам се сетила летњих месеци. Сетила сам се августа, оних дугих и непомичних сиести, када би под теретом поднева прилегли на кревет као да лежемо у самртну постељу. Одело се лепило за ознојено тело, споља је допирало упорно и глуво зујање времена које је било непомично. Поглед ми паде на опране зидове и на спојеве између дасака који су се проширили од влаге. Погледах башту, први пут празну, јасминово дрво, ослоњено о зид, које је одано чувало сећање на моју мајку. Видех оца како седи у столици за љуљање и одмара болну кичму подпрту јастуцима. Његове тужне очи губиле су се у лавиринту кише. Опет се сетих августовских ноћи у чијој се невероватној тишини не чује ништа осим оног вечног звука земље која се обрће око своје зарђале и неподмазане осе. Осетих како ме одједном притиска нека тешка туга.

Цео понедељак протекао је у пљуску, исто као претходни дан. Међутим, чинило ми се да пљушти друкчије јер сам у срцу осећала нешто друго, неку горчину. Предвече чух неки глас поред себе: „Баш је ова киша досадна.” Не окрећући главу, препознах Мартинов глас. Знала сам да је седео поред мене, да је говорио и да је на лицу имао онај уобичајени, хладан, запањени израз, који се није променио чак ни после оног тмурног децембарског јутра када смо се венчали. Од тада је прошло пет месеци, а ја сам сада била у другом стању. Мартин је био ту, поред мене, говорио је да му је досадила киша. „Није киша досадна”, рекох. „Него је пуста башта одвише тужна, а још јаднија су стабла која морају да кисну јер немају куд да се склоне.” Окренух се према њему, али Мартин је нестао. Остао је само глас који ми је говорио: „По свему судећи, неће се никада разведрити.” А кад сам се окренула према гласу, угледала сам само празну столицу.

У уторак је у башти осванула једна крава. Изгледала је као брдо глине у својој тврдој и пркосној непокретности. Папци су јој били утонули дубоко у блато, а главу је држала погнуто. Цело јутро сељаци су покушавали да је отерају одатле моткама и циглама, али крава ни да макне: тврдоглаво и непоколебљиво, стајала је на истом месту, папци су јој више тонули у блато, а погнута глава понизно је одолевала киши. Сељаци су је терали све док их стрпљива толеранција мога оца није прекинула: „Пустите је на миру”, рече им. „Отићи ће она као што је и дошла.”

У уторак увече, вода ме је болно притискала као клин у срцу. Свежина првог јутра претварала се у топлу и лепљиву влагу. Није било ни топло ни хладно, него као у некој грозници. Ноге су нам се знојиле у ципелама. Нисмо знали шта је горе: гола кожа или додир коже и одела. Сви кућни послови били су прекинути. Седели смо сви на веранди, али нисмо посматрали кишу као првог дана. Нисмо више осећали да пљушти. Ништа се није видело, осим контура крошњи у магли тужног, пустог сумрака који је у устима остављао укус с којим се човек буди пошто је сањао неку непознату особу. Пошто сам знала да је уторак, сетила сам се близанки Светог Јеронима, слепих девојчица, које су једном недељно долазиле у нашу кућу да нам певају једноставне песмице растужене горком беспомоћношћу својих чудотворних гласова. У киши сам чула певање слепих девојчица замишљајући их како чуче у неком ћошку код куће, чекајући да престане киша да би изашле да певају. Тог дана неће доћи близанке Светог Јеронима, помислих. Неће доћи ни просјакиња која је имала обичај да дође на веранду после сиесте, сваког уторка, молећи да јој дамо вечиту гранчицу матичњака. Тог дана пореметио нам се редослед обеда. Маћеха је у време сиесте изнела обичну супу с парчетом бајатог хлеба. У ствари, нисмо јели од понедељка увече. Не само да смо престали да једемо него ми се чинило да смо престали и да мислимо. Опијени кишом, укочили смо се предајући се резигнирано рушилачкој снази природе. Тог поподнева померила се само крава у башти. Дубоко мукање је изненада потресло њен трбух, а папци јој утонуше још дубље у блато. Непомично је стајала још пола сата. Чинило ми се да је мртва, али да не може да се скљока само зато што је у току живота стекла навику да стоји на киши непомично. И тако је стајала до тренутка када је тело надјачало навику. Предње ноге јој поклекнуше (тамне, сјајне сапи још су се држале усправно у последњем напору агоније), балава њушка зари се у блато и најзад се крава сручи под тежином сопственог тела у тихој, спорој и достојанственој церемонији коначног слома. „Дотле је, значи, дошло”, рече неко иза мене. Окренула сам се да видим ко говори и угледала просјакињу која се пробијала кроз пљусак да би молила за своју гранчицу матичњака.

У среду бих се, можда, навикла на овај необични амбијент да нисам отишла у трпезарију где сам угледала сто прислоњен уза зид на којем је био нагомилан намештај. Са стране је претходне ноћи импровизована брана, направљена од нагомиланих кофера и кутија с разним кућним предметима. Тај призор изазвао је у мени ужасно осећање празнине. Нешто се, свакако, догодило у току ноћи. Кућа је сва била у нереду; гологруди и боси сељаци, у панталонама чије су ногавице биле заврнуте до колена, преносили су намештај у трпезарију. У изразу лица ових људи и у њиховим ужурбаним покретима осетила сам окрутност сломљеног пркоса, наметнуте и понижавајуће инфериорности у односу на кишу. Сви моји покрети били су бесциљни и безвољни. Осећала сам се као нека пуста ливада засејана алгама и лишајем, лепљивим и меким гљивама, оплођена одвратном флором влаге и магле. У салону сам посматрала хаотичан призор нагомиланог намештаја кад чух глас маћехе која ме је упозоравала да морам да се чувам да не добијем запаљење плућа. Тек тада сам приметиила да су ми ноге биле у води до чланака, да је кућа била поплављена, да је под био прекривен дебелим слојем лепљиве и устајале воде.

У среду у подне још није било свануло. Пре три сата по подне спустила сеноћ коју смо очекивали, болешљива ноћ која је одјекивала спорим, равномерним,немилосрдним добовањем кише у дворишту. Затим је наступила преурањена зора,мека и жалосна, која је расла усред ћутања сељака склупчаних на столицамаприслоњеним уза зидове. Тако су се повукли пред необичним поремећајемприроде. А тад су почеле да нам стижу вести с улице. Није их нико преносио.Једноставно су пристизале, тако тачне, тако конкретне. Чинило ми се да их јепреносило блато које је текло улицама носећи разне кућне предмете, ђубре,остатке неке далеке катастрофе, отпатке и угинуле животиње. Догађаје који су сеодиграли у понедељак, када је киша била само предзнак наступајуће зиме,дознали смо тек два дана касније. У среду су стигле прве вести које као да јепреносила унутрашња снага олује. Сазнали смо да је црква поплављена и да ће се,по свој прилици, срушити. Неко ко тако нешто није могао поуздано знати рече:„Воз стоји пред мостом још од понедељка. Чини се да је бујица однела шине.”Такође смо сазнали да је једна болесна жена нестала из свог кревета и да су јепоподне затекли како плови по дворишту.

Ужаснута, обузета страхом и поплавом, подвила сам ноге и сместила се у столицу за љуљање. Гледала сам право у влажни мрак који је био пун узнемиравајућих предосећања. Маћеха се појави у удубљењу врата носећи лампу над уздигнутом главом. Изгледала је као неки познати дух, а то ме није ни изненадило ни уплашило јер сам се осећала као део тог натприродног света. Пришла ми је, с лампом изнад дигнуте главе, шљапкајући по води у ходнику. „Сад треба да се помолимо богу”, рече. Видех њено суво, испуцано лице. Изгледала је као живи леш, као да је саздана од неке материје која није људска. Држала је у другој руци бројанице. Стала је преда ме и рекла: „Да се помолимо богу. Вода је отворила гробове и јадни мртваци сад плове по поплављеном гробљу.”

Можда сам те ноћи мало спавала пре него што ме је из сна тргао продоран и оштар задах који је подсећао на трулеж. Снажно сам продрмала Мартина, који је хркао поред мене. „Осећаш ли?” упитах га. „Шта?” „Смрад”, одговорих. „Сигурна сам да је смрад лешева који плове улицама.” Та помисао ме је ужасавала, али Мартин се само окренуо према зиду и рекао поспаним гласом, у коме је било прекора: „Чини ти се. Трудним женама се свашта може причинити.”

У четвртак ујутру нестаде смрада, а с њим нестаде и осећања простора. Осећање времена било је поремећено претходног дана, а сада се потпуно изгубило. Није постојао четвртак, јер се тај дан претворио у опипљиву, пихтијасту масу кроз коју смо морали да се пробијамо рукама да бисмо доспели до петка. У том дану није било ни људи ни жена. Маћеха, отац, сељаци, сви они су били угојена и неуверљива тела која су се кретала по зимској мочвари. Отац ми се обрати: „Не мичи се одавде док ја не дођем по тебе”, а глас му је био далек и посредан. Нисам га чула, већ сам га опипала. Сва чула су ми била обамрла осим чула додира.

Али отац није дошао по мене: изгубио се негде у времену. Када се смрачило, позвала сам маћеху и замолила је да ме одведе у спаваћу собу. Утонула сам у миран, глатки сан који је трајао целу ноћ. Сутрадан сам затекла исту атмосферу: није имала ни боју, ни мирис, ни температуру. Чим сам се пробудила, скочила сам у фотељу у којој сам остала укочена јер сам осећала да се један део моје свести још није расанио. Уто чух дуго и жалосно пиштање воза, који је бежао од северних брда. „Негде је сигурно почело да се разведрава”, помислих. Учини ми се да неко иза мене пита: „Где…?” „Ко је то?” упитах, окрећући се. Угледах маћеху, која се својом дугачком, млитавом руком ослањала о зид. „Ја сам”, рече. А ја наставих: „Чујеш ли?” Она одговори да чује, да се, можда, у околини разведрило, да су, вероватно, поправили шине. Затим ми принесе послужавник с доручком који се пушио. Мирисао је на сос од лука и врелу маст. Био је то тањир супе. Узнемирено упитах маћеху колико је сати. Тихо, гласом који је имао укус млитаве резигнације, она ми рече: „Мора да је око пола три. Без обзира на све, воз не касни.” Ја узвикнух: „Пола три! Је ли могуће да сам толилко спавала?” Она ме умири: „Ниси дуго спавала. Сигурна сам да још није прошло три.” Дрхтала сам, осећајући да ми тањир клизи из руку: „Пола три, петак…” Али она ме нељудски сталоженим гласом исправи: „Пола три, четвртак, дете. Пола три, али још није прошао четвртак.”

Не знам колико сам дуго била у стању полусна у којем су ми чула била умртвљена. Само знам да сам после бескрајно дугог времена чула неки глас у суседној соби: „Сад можеш да гурнеш кревет на другу страну.” Био је то неки уморни глас, али не болесника, већ некога ко се већ опорављао од болести. Затим сам чула цигле у води. Била сам укочена пре него што сам схватила да лежим. Уто осетих голему празнину. Осетих страшну, трепераву тишину куће, невероватну непомичност која је прожимала све предмете. Осећала сам да ми се срце претворило у парче леда. „Умрла сам”, помислих. „Боже, па ја сам мртва.” Скочих из кревета и повиках: „Ада! Ада!” Неумољиви Мартинов глас одговарао ми је са стране: „Не могу да те чују јер су изишли.” Тек тада сам приметила да се разведрило и да је свуда владала тишина – мир, неочекивано и дубоко блаженство, савршенство које, вероватно, личи на смрт. Затим су се чули кораци у ходнику. Чуо се разговетан и жив глас. Онда је освежавајући ветрић ударио на врата, брава је зашкрипала, изненада се појавило тврдо тело, као неки зрели плод, које је пало у дубину цистерне у дворишту. Нешто у ваздуху указивало је на присуство невидијиве особе која се осмехивала у мраку. „Боже”, помислих, збуњена побрканим временом. „Не би ме изненадило када би ме сад позвали на мису која је одржана прошле недеље.”

(Из књиге „Очи плавог пса“)