Владета Јеротић: Особине зреле личности

Vladeta-JeroticAкадемик Владета Јеротић, у својој књизи „Човек и његов идентитет“, објаснио је које су то способности које би индивидуа требало да развије да би се сматрала зрелом личношћу.

Што је више незрелих личности у једном друштву, свакако су и мање шансе да то друштво оствари своје циљеве и омогући природан развој многих потенцијалних могућности, односно способности које се несумњиво налазе у сваком човеку.

Данашњи психолози и психијатри, и када заступају различите ставове, сложили су се око неких значајних и за све људе типичних критеријума који могу приближно тачно да одговоре на тешко питање: шта заправо човека чини зрелом и целовитом личношћу?

Морамо, најпре, поћи од признате чињенице да нема потпуно зреле личности или, како се то стручно каже, личности која би била потпуно интегрисана. Постоје само ступњеви зрелости који се, више или мање, приближавају овој замишљеној, идеалној целини личности.

Укратко ћемо дати оне најважније критеријуме у психологији који одређују снагу човековог Ја, односно показују степен његове зрелости, при чему редослед ових критеријума не мора да означава и њихов значај. Чини се, чак да сваки од њих има приближно подједнаку вредност и подједнак значај.

  1. СПОСОБНОСТ ЗА ВОЉЕЊЕ НЕКОГ ДРУГОГ, А НЕ САМО СЕБЕ САМОГ

Нарцистичке личности, када су уопште у стању да некога воле, ово чине тако што у партнеру воле себе самог, и то или себе из садашњости, или себе из прошлости, или себе онаквог каквог би желели да стекну у будућности. Јасно је да таква љубав партнера није у стању да се било чега одриче, што значи да подноси жртве, принцип на коме се заснива сам живот и без кога се не може замислити не само складна породица, већ ни складно друштво.

  1. СПОСОБНОСТ КОНТРОЛИСАЊА СОПСТВЕНИХ НАГОНА И ИМПУЛСА

Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, умногоме зависи будући развој личности.

  1. СПОСОБНОСТ ПОДНОШЕЊА НЕПРИЈАТНОСТИ, БОЛА И ПАТЊЕ

Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота). Избегавање сваког бола, и физичког и душевног, карактеристика је нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања.

  1. ПОСЕДОВАЊЕ ЗРЕЛЕ, А НЕ ИНФАНТИЛНЕ САВЕСТИ

Зрела савест се показује како у толеранцији, али и контроли својих нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића. Незрела савест, напротив, заснована на претњама, страху и осећају кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички.

  1. УМЕРЕНА АГРЕСИВНОСТ БЕЗ РЕАКЦИЈЕ БЕСА ИЛИ МРЖЊЕ, АЛИ И БЕЗ ПРЕТЕРАНЕ БОЈАЖЉИВОСТИ

Ако су нам и агресивност и сексуалност дати као сиров материјал који чека своју племенитију обраду, онда је природно да на њих морамо да рачунамо и детињасто је затварати очи пред овим моћним силама. Потиснута агресивност која није нашла одушка у моменту када је то било неопходно и у мери која одговара ситуацији и нашим обавезама као етичким бићима, остаје неискоришћена, дивља снага која кад-тад мора да се испразни, и то најчешће у некој адекватној ситуацији и са појачаним интензитетом.

  1. СПОСОБНОСТ ДА БУДЕМО НЕЗАВИСНИ

Овакву способност поседује само она личност која је већ успешно у себи развила све друге, раније поменуте способности. Она је циљ и круна индивидуације и једина стварна залога, али и услов слободе. Само независна, дакле слободна личност зна за тајну зрелог понашања у коме се даје „Богу Божије, а цару царево“.

Свако од нас мора најпре да одговори на питање колико је сам на себи постигао и шта је до сада учинио са својим урођеним и задобијеним талентима.

Тек тада можемо да се окренемо друштву и да с правом од њега очекујемо подстреке за рад.

Нема зрелог друштва без зрелих индивидуа. А њих не ствара само друштво већ и самоваспитање. Наиме, нема друге одговорности, као што рече један наш филозоф, од самоодговорности.