Postoji jedna legenda koja na najlepši mogući način povezuje Srbe i Grke. Legenda o ljubavi, istini, prkosu, naposletku i o rastanku, daljini i bolu dvoje zaljubljenih. Naime, ova legenda seže sve do Prvog svetskog rata i strašne sudbine koja je zadesila srpski narod. Srpska vojska, suočena sa napadom Bugarske i Nemačke, beše primorana da se povuče iz Srbije preko nepreglednih planina Crne Gore i Albanije. Gladni, promrzli, bolesni, prevališe stotine kilometara sve do grčkog ostrva Krf. Tu bejahu dočekani kao u sopstvenoj kući. Lokalno grčko stanovništvo, iako malobrojnije od silne srpske vojske, pružilo im je hranu, utočište i preko potrebnu podršku i reč utehe. Pitate se sigurno gde je mesto legendi u ovoj istorijski potkovanoj priči. Legenda govori o velikoj ljubavi između jednog srpskog vojnika i Grkinje sa Krfa. Kažu da su takve ljubavi, nastale u tmurnim, sumornim, ratnim vremenima, zapravo i najjače, najiskrenije. Snagu da istraju pronalaze u svemu što ih okružuje. Ipak, dužnosti prema Kralju i otadžbini, bile su važnije od svega. Nakon oporavka na Krfu, srpska vojska krenula je u proboj Solunskog fronta i oslobađanje voljene Srbije. A jednoj ljubavi daljine su donele kraj. A legenda kaže da je pjesmu „Mi mou thimonis matia mou“ ta devojka sa Krfa ispevala Srbinu koga je snažno volela. Ipak, to je samo legenda. Prava istina o pesmi koja, sa sigurnošću možemo reći, predstavlja himnu srpsko-grčkog prijateljstva, otkrićemo u narednim redovima.
Ne ljuti se na mene, oko moje
što u tuđinu odlazim
ptica ću postati
i ponovo ću tebi doći
Otvori prozor
plavi bosiljku moj
i slatkim osmehom
poželi mi „laku noć“
Ne ljuti se na mene, oko moje
što cu te sada napustiti
i dođi na kratko, da te vidim
da se od tebe oprostim..
Otvori prozor
plavi bosiljku moj
i slatkim osmehom
poželi mi „laku noć“
Pesma „Mi mou thimonis matia mou“ nastala je sasvim slučajno. Njen kompozitor, Stavros Kougioumtzis, više od svega voleo je Solun. Tu je imao običaj da se sastaje sa prijateljima i da šetaju obalom. Jednoga dana, naišao je pored prodavnice ploča. Ostao je zadivljen pesmom „Eimai aitos horis ftera“. Tu neverovatnu melodiju napisao je Manos Hadjidakis, a tekst Eftyhia Papagiannopolou. Otpevao ju je Grigoris Bithikotsis 1963.godine. I tako je Stavros Kougioumtzis, inspirisan melodijom i stihovima pomenute pesme, napisao legendarnu pesmu „Apoheretismos“. To je zapravo bio originalni naziv pesme „Mi mou thimonis matia mou“. Njeno prvo predstavljanje bilo je 1964.godine u izvođenju hora „Prijatelji grčke muzike“. Potpisavši ugovor sa izdavačkom kućom „Lyra“, Stavros odlučuje pronaći pevača koji bi ovu divnu pesmu otpevao solo, bez horske pratnje. Pesma tada dobija svoj današnji naziv, a otpevao ju je Giannis Poulopoulos. Postigla je veliki uspeh kao predstavnik „Neo kuma“ talasa u grčkoj muzici. Ipak, postojao je jedan problem. Pesma je, naime, bila predugačka za tadašnje ploče, pa se tražio način da se njeno trajanje skrati. To se postiglo tako što je ritam značajno ubrzan, a buzuki korišten na snimanju bio je električni. Ipak, to nije bio kraj izmenama prvobitne kompozicije. Naime, 1968.godine, Stavros Kougioumtzis upoznaje mladog i talentovanog pevača. Bio je iznenađen silinom emocije koju je nosio njegov glas. Sam Stavros rekao je da nikada nije vidio nekoga ko ni malo ne liči na pevača, a peva kao da je to radio proteklih 20 godina svog života. Bio je to Giorgos Dalaras. I tako je, 1974.godine, pesma „usporena“ čime je dobila na senzibilitetu i emociji. Pored toga, za sam početak pesme zaslužan je sjajan zvuk buzukija u izvođenju Hristosa Nikolopoulosa. Uz Giorgosa Dalarasa pesma je, postala i do dana današjeg ostala, jedna od najepših balada svih vremena.
Znakovi 