Čarls Simić: Portabl pakao

Čarls Simić
Čarls Simić

Svet brzim korakom odlazi dođavola. U mojim godinama trebalo bi da sam već navikao, ali nisam.

Možda neznanje jeste blagoslov, kažem ja sebi, i mislim na ljude koji ne mare previše šta se dešava u svetu. Razumem ih. Nije zabavno otpočeti dan ili otići na spavanje sa prizorima mrtve dece.

Pod starost, moj otac je govorio da može da zamisli dva načina da se reši svoje zavisnosti od novina: da ode u manastir ili u ludnicu.

Današnje vesti su uvek stare vesti. Nedužne ubijaju a neko smišlja izgovore.

Isti ludaci koji su od sveta napravili ono što je bio u mom detinjstvu, još uvek su tu. Imena su se promenila, i njihova nacionalnost i ciljevi, ali poremećeni su i krvožedni kakvi su oduvek bili.

Kad slušate naše konzervativce, naši problemi su samo moralni: na vrhu spiska su lenjost naše sirotinje i nezasiti seksualni apetit naših žena. Da, nema sumnje, ali ima tu još nešto. Prosto ne mogu da skupe noge.

Trebalo bi da zahtevamo da sluge bogatih i moćnih u svim oblastima nose livreje u skladu sa njihovim činom, kao proteklih vekova.

Uhvatio sam sebe kako češem glavu šibicom, kao da pokušavam da je zapalim.

Ustali su i počeli da aplaudiraju bogatašu što je uništio preduzeća i otpustio radnike, a kasnije se gurali oko njega tražeći autogram.

Osamdeset hiljada ljudi drže se u samicama u našim zatvorima. Razmislite o tome kad nekad noću nameštate jastuk i ušuškavate se u krevetu.

Da li je neka zemlja nekad priznala da je ubijala iz želje za osvetom? Kao i svi ostali u okupiranoj Evropi, mrzeo sam Nemce i želeo im svima da pocrkaju. Međutim, kasnije, kada sam video razmere savezničkog razaranja njihovih gradova, prestravila me je ta očito gola zloba.

Kolektivna kazna, gde je na meti čitavo stanovništvo neprijateljske države, tako da su i starac u invalidskim kolicima i dete sa knjigom u krevetu ugroženi koliko i tenk, podlački je impuls, i iako se danas smatra kršenjem običaja ratovanja i Ženevskih konvencija, još uvek se praktikuje, dugo nakon Drezdena i Hirošime.

Razmatranje neplaniranih posledica ne smatra se neophodnim delom strateškog razmišljanja u Vašingtonu. Nije ni čudo što se naš veliki projekat prekrajanja sveta po našem liku, zacrtavanja budućnost i određivanja ishoda istorije pokazao isto toliko promašenim kao svetska revolucija starih komunista.

„Kolateralna šteta“ se danas zove ono kad se nekoj babi i dedi raznese glava.

Naravno, obično ne razgovaramo o takvim stvarima na taj način. Praktikujemo, kako ju je Ted Snajder nedavno nazvao na svom blogu, „doktrinu istorijskog kreacionizma“, tumačenjem aktuelnih događajima manipuliše se kroz izbor pogodne polazne tačke – koja izostavlja ranije događaje i širi kontekst u kojima se odvijaju.

Postoji jedna autoritarna crta u ovoj potrebi da se stisne istorijski okvir i ozbiljni problemi pretvore u priču iz stripa. Vidimo je u političkim komentarima o Rusiji, Ukrajini, Gaz i Iranu, i u tome kako se razgovara o unutrašnjim pitanjima. Ljude sa dužim pamćenjem ovo neće samo razbesneti, nego i uplašiti.

Ovo je pravedan rat, trebalo bi da podsetimo stanovništvo sledeće zemlje koju napadnemo. Ljudi ubijeni našim bombama trebalo bi da se smatraju velikim srećnicima.

Portabl pakao, koji lako može da stane glavu, i pored ogromne mase prokletih i silnog dima i vatre, to dobijate u današnje vreme posle čtanja vesti iz sveta.

Čudno je kako novinari još uvek traže da čuju mišljenje naših izabranih predstavnika, kao da bi im bogataši koji su uložili milione u njihove kampanje dozvolili da uopšte nešto misle.

Društvo poput našeg – gde bogati troše milione da spreče podizanje minimalne zarade za one koji tonu sve dublje u siromaštvo, i sabotiraju zdravstveno osiguranje za one koji ga nemaju – i nije nikakvo društvo, nego ratno stanje, kako bi rekao Mark Tven.

Ko bi se nadao da će ljudi koji dobro poznaju istoriju i nauku biti prokaženi među svojim sunarodnicima?

Odavno nisam pročitao da neko, osim očitih prevaranata, tvrdi kako će svet postati bolji, ili da ćemo u ovoj zemlji okrenuti novi list.

„Privatizacija“ se zove ono kad se društveni novac prebacuje u džepove nekolicine.

Ne sećam se ko je rekao, „Najveselije živi onaj koji ume da prevari sebe“?

Gurmanski recept u kulinarskoj rubrici Timesa zvao se „ribarev goveđi paprikaš“ – ili nešto nisam dobro razumeo?

Čovek je pomoću operacije ponovo postao majmun i vratio se na drvo da živi u sreći i veselju, pročitao sam u nekom tabloidu čekajući u redu u samoposluzi. Nešto razmišljam da to nije tako loše.

Neka ovi prelepi letnji dani koliko ih je ostalo prođu u istom otezanju sa kojim trudna časna sestra odlazi da se ispovedi.

NYRBlog, 05.08.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 06.08.2014.