Čarls Simić: Genije iz četiri zemlje

Danilo-KisBirth Certificate (Izvod iz knjige rođenih) je prva biografija i obimna kritička studija Danila Kiša na engleskom jeziku. Ovaj izuzetno cenjeni srpski pisac umro je od raka u Parizu 1989. u pedeset četvrtoj godini, upravo u vreme kada su njegove knjige počele da se prevode na velike svetske jezike i stiču poštovaoce. U naše vreme, kada se strana književnost predaje sve manje i manje na koledžima i univerzitetima i kad studenti pa čak i neki njihovi profesori više ne prepoznaju nekada poznata imena, odlučnosti izdavača poput Dalkey Archive, Northwestern University Press, i još nekoliko njih u SAD da nastave sa objavljivanjem pisaca iz zemalja koje mnogi smatraju kulturnim zabitima junački je poduhvat. Zahvaljujući njima, sve što je Kiš napisao prevedeno je i sada se može naći u knjižarama, a njegove knjige i dalje bude interesovanje ozbiljnih čitalaca savremene književnosti, kao što objavljivanje knjige Marka Tompsona pokazuje.

Kiš je sebe zvao „etnografskom retkošću“. Rođen je 1935. u Subotici, prosperitetnom višejezičkom gradu na granici s Mađarskom, tada u Jugoslaviji a sada u Srbiji, u mešovitoj porodici. Njegov otac, Eduard Kiš, bio je mađarski Jevrejin koji se nakon neupešne privatne karijere zaposlio u jugoslovenskom ministarstvu železnica, gde je na kraju dogurao do glavnog inspektora i priredio zvanični jugoslovenski red vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog transporta, što je uspeh na koji je njegov sin bio neopisivo ponosan. Njegova majka, Milica Dragićević, bila je Crnogorka pravoslavne vere koja je muža upoznala kada je došla u posetu sestri zaposlenoj u istom onom ministarstvu železnica. Imali su još jedno dete, tri godine stariju ćerku. Tako su deca bila jugoslovenski građani jevrejskog, mađarskog, srpskog i crnogorskog porekla.

„Da nije bilo strahota ratnog detinjstva“, rekao je jednom prilikom Kiš u intervjuu, „ne bih postao pisac.“ Godine 1939. porodica se preselila u Novi Sad, veći grad stotinak kilometara južno, koji je 1941. godine, posle okupacije sila Osovine i rasparčavanja Jugoslavije, zauzela Mađarska i iz koga su morali da beže godinu dana kasnije, kad su mađarski vojnici masakrirali tri do četiri hiljade Srba, Jevreja i Roma. Kišov otac nije imao drugog izbora nego da potraži utočište kod porodice svoje sestre u jednom selu u zapadnoj Mađarskoj, gde ih naredne tri godine niko nije dirao. Sve se to promenilo 1944. kada su Nemici naterali mađarskog vođu, admirala Hortija, da podnese ostavku, pošto je najavio izlazak iz Osovine i predaju Saveznicima. Ubrzo zatim, po naređenju Adolfa Ajhmana, oko 430.000 mađarskih Jevreja odvedeno je u Aušvic gde su pobijeni u plinskim komorama. Među njima su bili Eduard Kiš i njegovi mađarski rođaci, dok su njegova žena i deca preživeli.

Kao da sve ovo nije bilo dovoljno strašno, skoro milion ljudi u susednoj Jugoslaviji stradalo je u Drugom svetskom ratu, u etničkom, verskom i političkom raščišćavanju računa. Imajući u vidu tamošnje pokolje u to doba, prve godine koje je porodica provela u Mađarskoj bile su lake, iako su živeli u krajnjem siromaštvu. Kišova majka je spajala kraj s krajem pletući džempere; deca su išla u školu i radila kao sluge, ali ne i njihov otac, koji je danonoćno sedeo po kafanama. Nesrećan čovek, koji je već bio proveo tri meseca u duševnoj bolnici 1934. i dva puta se nakratko tamo obreo 1939. zbog delirijum tremensa i paničnih napada, otišao je u prevremenu penziju, najverovatnije zbog slabog zdravlja. U Bašti, pepelu, sin ga se ovako seća iz rata:

„Koračao je poljima, zamišljen, zamahujući visoko svojim štapom, gazio je mesečarski, idući za svojom zvezdom, koja bi se u suncokretima sasvim izgubila, i on bi je pronašao tek na kraju njive – na svom crnom, zamašćenom geroku.“

Drugim rečima, zvezda sudbine za kojom je čitavog života tragao pretvorila se u žutu Davidovu zvezdu prišivenu na njegovom kaputu.

Majka i dvoje dece tek su 1947. vraćeni u Jugoslaviju preko Crvenog krsta da se pridruže rođacima u Crnoj Gori, gde ih je ubrzo po dolasku nesreća ponovo snašla. Milici je otkriven rak i umrla je četiri godine kasnije u neopisivim mukama. Danilo, koji je odrastao govoreći srpski u kući a mađarski u školi, morao je da napravi prelaz iz jedne u drugu kulturu za ovo neverovatno kratko vreme.

Pošto je završio srednju školu 1954, upisao je studije na Beogradskom univerzitetu. Kako je već pisao poeziju i prevodio mađarske, francuske i ruske pesnike, moglo se naslutiti gde će ga interesovanja odvesti. Upisao se na tek osnovani odsek za komparativnu književnost, čiji je impresivan nastavni plan obuhvatao praktično svako značajno zapadno književno delo, od Pesme nad pesmama do Džojsa i Kafke. Po završetku studija četiri godine kasnije proveo je godinu dana u vojsci i nakon otpusta nastavio da živi u Beogradu, radeći u prestižnom književnom časopisu i pišući pripovetke i recenzije.

Od Titovog razlaza sa Staljinom 1948. u Jugoslaviji  je tekla liberalnija politika u umetnosti, oslobođena socrealističkih dogmi, a za razliku od država sovjetskog bloka, klasici savremene književnosti kao što su Prust, Kami, Džojs, Sartr, Hemingvej, Fokner i mnogi drugi, prevođeni su i bili vrlo čitani. Kišov prvi roman, Mansarda, napisan 1960. a objavljen 1962, proizvod je ovog izvanrednog kulturnog trenutka.

Zasnovana na ranoj noveli Andrea Žida Paludes (1895), Kišova knjiga, sa podnaslovom „satirična poema“, raspojasana je parodija poznatog zapleta. Njegov junak, mladi pisac koga zovu Orfej, živi sa prijateljem u zapuštenom potkrovlju jedne velike zgrade u Beogradu. On svira flautu i zaljubljen je u devojku koju zove Euridika. Radnja se dešava u Beogradu, u Dalmaciji i na fiktivnom ostrvu u Tihom okeanu, dok junak preuzima različite uloge, komentariše knjigu koju piše, citira druge pisce bez navođenja i lomi glavu oko odnosa književnosti i stvarnosti. Klimav roman mladića čija je glava puna knjiga koje je čitao, Mansarda je, iako tu i tamo vrlo zabavna, nevažno delo.

Psalm 44, Kišov drugi rani roman, napisan iste godine i objavljen zajedno sa Mansardom, sasvim je drugačija knjiga. Radnja se odvija u logoru, u fokusu su žene od kojih se jedna tamo porađa, i sve se uglavnom dešava u nekoliko sati pred pokušaj bekstva. Kiš je roman zasnovao na istinitom događaju o kojem su u to vreme pisale novine, a napisao ga je za konkurs jedne jevrejske kulturne organizacije u Beogradu. Imajući u vidu ambiciju ovog romana i neiskustvo autora, Psalm 44 je ipak impresivan zbog Kišove vizije književnosti kao etičkog i estetskog suočavanja sa užasima istorije, kao što Aleksandar Hemon piše u svom elokventnom predgovoru knjizi. Bilo mi je neobično što Mark Tompson, koji dosta prostora posvećuje Mansardi, ne pominje Psalm 44, koji nagoveštava veliki deo Kišovog kasnijeg stvaralaštva. Književnost mora da ispravlja istoriju, rekao je Kiš u jednom od poslednjih intervjua, objavljenom u zbirci Homo Poeticus (1995) koju je uredila Suzan Sontag. „Šta znači ‘šest miliona mrtvih’ (!) ako ne vidimo jednog jedinog čoveka i njegovo lice, njegovo telo, godine i njegovu ličnu povest.“

Tri naredne knjige, roman Bašta, pepeo (1965), zbirka devetnaest priča Rani jadi (1969) i roman Peščanik (1972), koje čine „porodični ciklus“ kako ga je nazvao, obrađuju teme njegovog ratnog detinjstva u Mađarskoj i žalosnu sudbinu njegovog oca. Međusobno su veoma različite. Priče su veoma kratke i narator je dete. Ova ista perspektiva prisutna je i u Bašti, pepelu, ali sa dodatnim glasom nekog mnogo starijeg, dok u Peščaniku narator nestaje i biva zamenjen neimenovanim, objektivnim naratorom. Oba romana su kolaži njegovih i tuđih sećanja dok je ostatak rekonstruisala autorova imaginacija.

Kiš često piše kao pesnik. Ovo naročito važi za Baštu, pepeo, kaja je puna iznenađujućih slika i stilskih figura. Gogolj i Babelj su ih takođe voleli, jer su znali da smeli izleti mašte u kombinaciji sa sposobnošću jasne percepcije mogu od običnih stvari da naprave poeziju:

„Tišina, otmena svečanost prazničnog prepodneva. Iza spuštenih prašnjavih žaluzina još spavaju poštanski činovnici i trgovački pomoćnici. Prolazeći kraj niskih prizemlja, mi se pogledamo i smeškamo se puni respekta: kroz tamne, zalelujane zavese i kroz mešine žaluzina-harmonikâ čuju se ropci poslednjih spavača. Plove velike lađe sna po tamnom Stiksu… A kraj zasopljenih spavača stoje veliki metalni budilnici, propeti na zadnje noge kao pevci, kljucaju sitno semenje minuta da bi uskoro zatim, nabijeni do eksplozije, nakljukani i besni, odupirući se nogama o mermerne ploče nahtkasni, počeli da kukuriču slavodobitno, sa zalelujalim, krvavim krestama.“

Knjiga je puna takvih nadahnutih opisa. Otac koji se pojavljuje u Bašti, pepelu je literarna kreacija, „neopterećena“, kako je Kiš rekao u drugom intervjuu, „solidnom, homogenom masom realnosti i sećanja“. To je neurastenik sa samoubilačkim nagonom, pijanac koji se često budi u seoskom jarku prekriven modricama i skorelim blatom, provincijski kicoš sa polucilindrom, mantilom, tvrdom kragnom od kaučuka i kravatom kafanskog obera sa boemskim čvorom, koji postaje scenarista, režiser i protagonista sopstvene tragedije i farse. Njegov književni prototip je ludi bog-otac u Ulici krokodila Bruna Šulca, koji vodi bespoštedni rat protiv otupljujuće dosade poljske provincije. Dok je on komična ličnost, to se ne može reći za Kišovog oca, koji je uprkos svojim lakrdijama sasvim dobro znao da zlo steže obruč oko njega.

Peščanik je najbolja Kišova knjiga, najraskošnije zamišljena i divno napisana, ujedno i najpotresnija. Čini je šezdeset sedam numerisanih odeljaka sa šest naslova – Prolog, Slike s putovanja, Beleške jednog ludaka, Ispitivanje svedoka, Istražni postupak, Pismo ili Sadržaj – i odvija se tokom jedne noći, od kasne večeri do zore. Prati priču njegovog oca i opisuje, uz prisećanja na nedavne i daleke događaje, iskustva koje se spominju i prepravljaju verovatno poslednji put.

Kiš je rekao da ta knjiga ne bi mogla da bude napisana da nije bilo Džojsovog Uliksa i dugačkog pisma koje je njegov otac napisao, iz aprila 1942, kao jedinog autentičnog dokaza o svetu o kojem je pisao u dve prethodne knjige svog porodičnog ciklusa. Pismo je bilo upućeno Eduardovoj sestri Olgi, koja je umrla u Aušvicu, i ne samo što opisuje siromaštvo porodice i maltretiranje od strane nje i njenog nećaka u Mađarskoj, nego je prepuno ljudi, mesta i događaja koje Kiš jedva uspeva da prepozna. Roman je komentar na pismo i događaje navedene u pismu, i na post skriptum, u kojem njegov otac piše, „Bolje je ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima.“

Knjiga je dobila najznačajniju jugoslovensku književnu nagradu 1973, ali nije bila mnogo čitana. Njeni detaljni, obezličeni opisi u stilu nouveau romana, odsustvo trenutno prepoznatljivog zapleta, često neidentifikovani glasovi i promenljiva perspektiva, sa scenama koje se pojavljuju i nestaju kao u snu, iako su očarali maštovitije čitaoce, zamorili su one nestrpljivije.

Zatim je usledila Kišova knjiga povezanih priča, Grobnica za Borisa Davidoviča. Ona mu je zadala mnogo muka. Sa podnaslovom „Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti“, zamišljena je u Bordou gde je 1973. i 1974. na univerzitetu predavao srpskohrvatski i gde su ga, kako je kasnije govorio, uplašili ideološki fanatizam i neznanje studenata, koji nisu želeli da slušaju o Staljinovim logorima i nazivali ga fašistom i imperijalistom jer govori takve stvari.

Drugi podsticaj došao je od Horhea Luisa Borhesa, pisca koga je već čitao i kome se divio, i čiji je naslov knjige Sveopšta istorija besčašća smatrao sramnim, jer je bila objavljena u vreme Hitlera i Staljina a bavila se sitnim dripcima i ubicama u Buenos Ajresu a ne žrtvama ove dvojice. Grobnica za Borisa Davidoviča ipak koristi isti metod kao i Borhes, upotrebljavajući prave istorijske dokumente da konstruiše priču. „Moderna istorija stvorila je tako autentične vidove realnosti“, rekao je Kiš nakon što je knjiga objavljena, „da današnjem piscu ne ostaje ništa drugo nego da ih umetnički uobliči, da ih, ako treba, izmisli, to jest: da autentične datosti upotrebi kao sirov materijal i podari im, posredstvom imaginacije, novu formu.“

Crpeći materijal iz logorskih memoara jednog hrvatskog komuniste, sovjetskih enciklopedija, knjige Roja Medvedeva o Staljinu i radova drugih istoričara, ove priče, kako ih Tompson opisuje, prenete su telegrafski kratko, poput umrlica sastavljenih iz arhiva koje su nepouzdane kao i nepotpune. One obrađuju svakidašnju sudbinu mnogih starih revolucionara koje Staljin ne samo što je likvidirao ili slao u logore u svojim neretkim čistkama, nego su i primoravani da priznaju, mučenjem ili ubeđivanjem, da lažno priznanje koje služi Partiji nije samo njihova dužnost već i vrhunski moralni čin. Naslovna priča, u kojoj osramoćeni revolucionar Novski i njegov islednik vode dugu i složenu psihološku borbu, podseća me na Slučaj druga Tulajeva Viktora Serža, i iako je jedno roman a drugo priča, oba dela su jednako snažna i upečatljiva.

Kada je knjiga objavljena u junu 1976, recenzije su bile pozitivne, pa je čak i Komunist, zvanični organ vladajuće partije, hvalio Kišovo umeće, ali zatim su počele da kruže glasine kako je knjiga derivativna, kako je puna pasusa ukradenih od drugih pisaca, što je kulminiralo člankom u jednom zagrebačkom časopisu koji detaljno iznosi optužbe. Afera je rasla, dok su Kišovi branitelji tvrdili da upotreba publicističkog materijala iz drugih knjiga radi „dokumentovanja“ ne može da se nazove „kopiranjem“. Kišov glavni kritičar, profesor književnosti na Beogradskom univerzitetu, koji je ujedno bio predsednik Udruženja književnika Srbije, rešio je da dokaže kako je Kiš nekreativan jalovi prevarant, pisac koji pabirči iz tuđih radova.

Kišova razmetljiva „erudicija“, napisao je njegov optužitelj, ukazuje na nedostatak originalnosti, jer erudicija može da raspiri plamen inspiracije, ali ne može da zameni talenat i znanje.

Kiš je odgovorio razjareno. Napisana za mesec dana, njegova njiga Čas anatomije opovrgava optužbe demonstrirajući principe na kojima se temelji kompozicija Grobnice za Borisa Davidoviča i pokazujući da je njegov optužitelj nekompetentan i kao pisac i kao kritičar da sudi o bilo kojoj knjizi. U središtu ovog sukoba nisu bila samo dva shvatanja literature, jedno zasnovano na realizmu 19. veka a drugo na modernističkim načelima, nego i dublji sukob obožavanja jedne kulture i jezika i Kišovog insistiranja da je on pre svega pisac Evrope, čije je čitavo kulturno i književno nasleđe ujedno i njegovo. To je bilo sasvim uverljivo priznanje da je on „beskoreni kosmopolita“, što je stara sovjetska optužba za intelektualce, obično Jevreje, koju nacionalisti u Srbiji još uvek rado koriste za one koje smatraju nedovoljnim patriotama.

Ishod ove afere, koja je dovela do sudskog procesa koji je Kiš na kraju dobio, bilo je njegovo samonametnuto izgnanstvo u Francusku, iako se često vraćao u Beograd i letovao u Dubrovniku. Kad se smestio u Parizu, počeo je ponovo da piše. Njegova poslednja knjiga koju je za života objavio, zbirka devet pripovedaka pod naslovom Enciklopedija mrtvih, objavljena je 1983. Naslovna priča, zasnovana na onoj Borhesovoj o beskonačnoj biblioteci, govori o enciklopediji koja se čuva u Kraljevskoj biblioteci u Stokholmu. To je delo, kako saznajemo, koje je sačinila grupa anonimnih istraživača iz svih krajeva sveta, posvećena životima ljudi koji nisu navedeni ni u jednom drugom priručniku. Neimenovana profesorka koja pripoveda ovu dirljivu priču provodi noć u sobi nalik na tamnicu čitajući odrednicu o svom ocu, u kojoj se čitav njegov život, od rođenja do smrti, navodi zaprepašćujuće detaljno.

Druge priče, napisane pred kraj Kišovog života, sakupljene posthumno u knjizi pod naslovom Lauta i ožiljci, sada u prevodu uvek odličnog Džona K. Koksa, obuhvataju i dva mala remek dela, naslovnu priču i „Jurija Goleca“. Kišova jedina stvaralačka slabost je to što je ponekad više verovao tuđim knjigama nego svom ogromnom talentu. U ovim poslednjim pripovetkama, čini mi se, pisao je tečnije, kao da više nije smatrao da je to potrebno.

Moja zamerka knjizi marka Tompsona Birth Certificate jeste način kako je knjiga organizovana. Ukoliko čitalac ne poznaje istoriju ovog regiona i Kišov opus, teško će se snaći u Tompsonovoj montaži biografskih i kritičkih fragmenata, bez jasne hronologije koja bi ga vodila. To je šteta, jer je Tompson, inače autor jedne pristojne knjige o raspadu Jugoslavije devedesetih godina, razgovarao sa ljudima koji su poznavali Kiša i ima mnogo toga vrednog da kažu o njemu i njegovom radu. Poteškoća za svakoga ko pokušava da protumači Kiša jeste u tome što je on bio jedinstven. Poput drugih Jugoslovena njegovog doba koji su nosili brojne identitete i pripadali različitim kulturama, on ipak nije želeo da bude ništa drugo nego svoj. „Drži se podalje od prinčeva“ napisao je u svojim Savetima mladom piscu. „Ne uskači, dakle, u ‘vozove istorije’, jer je to samo glupava metafora.“
The New York Review of Books, 23.05.2013.