Душан Ковачевић – Песме

КОЧИЈАШ

Куће до прозора
Завејане снегом
И укршене ледом
Очекују да неко дође

Пут села
Кроз вејавицу и ноћ
Јуре саонице

Кочијаш прати мирис дима
Из родне куће
Потеже узде и виче
Али не бије коње
Мада је кочијаш од рођења
Никад никога није тукао

Жао му себе


ПОМИРЕЊЕ

Изнад огњишта спава мачак
И сања миша подстанара
А миш је гладан
Једва стоји
Јер је у кућу дошла Млада
Окретна брза и насмејана
Таква ће бити до пролећа
Док је не замени
Иванова мајка

Мајка је стара од рођења
И ових дана забринута
Јер јој син у војску пође
А она му није рекла
Оно што сад
Шапатом понавља
И кад је будна и кад спава

Сине Иване
Опрости брату Јовану
Ону земљу крај реке
Опрости му док сам жива
Богом те молим
Помирите се

С јесени
Или с пролећа
Кад река земљу поплави
Кад је нема

ДОК ДЕЦА НЕ НАРАСТУ

Милош уби Павла
На путу за град
Јер је Павле убио Лазара
Прошле године
Кад се сазнало
Да је Лазар убио Томислава
За кога се причало
Да је убио Владимира
Који је
Доказано
Убио Тодора
Оптуженог за убиство Војина
Одбеглог с робије
Због убиства Луке

Док су пратили Павла
По киши која се не памти
Уби гром Милоша
Испод дрвета и кишобрана

И сад је мир у селу
Док деца не нарасту

ПРАВОПИС

Зашто је учитељ Сретен
Једног априлског дана
Изашао из школе
На врху планине
И сишао у град
Газећи снег до колена
Да погледа неки филм
Или да седне негде с људима

Као и обично
Исправљао је писмене задатке
Седећи за катедром
У учионици са десет клупа
И два ђака
И нервирао се
Подвлачећи правописне грешке

Да ли се пише одвојено, Милане!
Одвојено!
Је ли се пише одвојено, Драгане!
Одвојено!
Одвојено, упитао је Драган
Висок скоро два метра
Одвојено, потврди учитељ

Значи, господине учитељу
Је ли смо одвојено

А пили заједно

Учитељ га је само погледао
Склопио свеску
И из школе изашао
Без речи

СПЕЦИЈАЛИТЕТ ЗА ПРВОМАЈСКИ РУЧАК

Змију ухватити испод камена
Или у недрима
Одсећи јој главу пажљиво
Да се отров по месу не би разлио
Главу одложити у сребрни пехар
И залити је црним вином
Змију очистити
Од изнутрице и костију
Развући је као тесто лазање
А онда исећи на комаде
Дужине 6 центиметара
(Не мање)
Па свако парче исецкати
На резанце ширине 4 милиметра
Кад се месо добро осуши
На белом камену иза куће
(Што даље од пута)
Посути га млевеним бадемима
И пржити у врелој масти
10 минута
Змију служити
На лотосовом цвету
Или на листовима зелене салате
Пријатељима
А ако, случајно, и опак човек бане
И ако видите да је део
Неке старе завере
Понудите га вином из пехара сребрног
И речима искреним
Изволите послужите се
Ово је вино за ручак
Без вечере

ПОЉУБАЦ

Дванаест месеци
Као дванаест апостола
Прате Годину

Година одавно сумња
Да ће је
Један месец издати

Плаши се месеца Маја
Јер је Мај
Склон пољупцу

МАЈКА

Прича ми пријатељ
Мајка ме поздравила
И поручила
Ако могу да дођем
Рече
Ограда око куће се срушила
Врата на трему се затворила
Нема ко да их отвори
Ако имам времена да свратим
На дан-два
Или још краће
На поглед

ЗЛО

Већ пола века
Испред Дома револуције
Долази народ
Доведен Аутобусима
Тракторима
Табанима и трамвајима без шина
Да слуша говор
Истог Говорника
Који виче исту причу
Већ пола века

„Наши проблеми су велики
Озбиљни и светски!
То нису проблеми за свакога!
То су проблеми
Достојни само нас!
И тако даље!
Нисмо ваљда очекивали
Да се боримо за велике ствари
И да имамо мале проблеме!
Ко није способан да умре
Није способан ни да живи!
И тако даље!
Борићемо се
До последњег човека
За будућност наше деце!
Доказаћемо свима једног дана
Да смо оно што данас нисмо!
И тако даље!
Један пријатељ ме је неки дан
У пролазу упитао
Шта ће бити ако не победимо
Ако заувек нестанемо?
Ништа, рекао сам ја,
Ако не победимо
То значи да се цео свет
Определио за Зло!
И тако даље!
А ако се деси да на планети победи Зло
Онда и не треба да нас има!
Нека нас нема!
Нека живи Зло!“
Један од агитатора повика
„Нека живи Зло!“
А народ прихвати
„Нека живи Зло!“
И разиђе се аутобусима
Тракторима
Табанима и трамвајима без шина

СЕЋАЊЕ

Ко нема дрво
Умреће до заласка Сунца

У хладу старе крушке
Седи Гаврило Михајловић
Једе супу
И нешто сам са собом размишља
Кад једем супу
Сетим се Мајке
Кад једем рибу
Сетим се стрица Марка
Кад једем питу
Сетим се тетке Јелене
Кад загризем дуњу
Сетим се бабе Смиљке
И чујем шкрипу капије
Кад у двориште улази
С првим снегом
Човек после педесете
Једе само своја сећања
Помисли Гаврило Михајловић
И погледа жути лист
Који је из крошње пао
А онда устаде
Обриса уста
И удаљи се
Као да је ручао

СВАДБА

Тачно пре двадесет година
На данашњи дан
Женио се син
Пере Поштара из околине Ниша
Столови су били постављени
У дворишту
Испред куће
Око пола десет ујутро
А када су почели да долазе
Силни гости
Додавали су столове
И изашли на улицу
Да би око подне
Били на ауто-путу

У раним вечерњим сатима
Столови су прошли
Покрај Београда
И наставили ређање
Према Новом Саду
Тако да су
У свитање
Стигли до села Липолиста
У близини Суботице

Кад су трубачи засвирали
Прочеље стола је било
У дворишту младожење
А зачеље
У дворишту младе

Весеље је трајало
Недељу дана и недељу ноћи
А и данас се могу видети
Шерпе тањири виљушке чаше
Столице кости и разбијене флаше
Од Ниша до Суботице

ОСЛОБОДИОЦИ

На крају Другог светског рата
Дојахаше ослободиоци на коњима
Мазгама мулама и магарцима
Гонећи козе овце и марву рогату
Репату грлату и сакату
Праћени јатима врана и буљина
С крилатим мишевима
перчинима
Подврискујући певајући
и пуцајући
Окићени венцима лука и паприке
Накривљених капа на главама
без врата
У цокулама с белим пертлама
И седам кора блата
Огрнути кожама јарца
који се још увек дере
(Драли су га на брзину јуче)
Погледа мутних упртих у туђе куће
Упадоше преко капија и ограда
Провалише на задња врата
(У рату свикли да увек с леђа долазе)
Упадоше без помоз Бог
Без добар дан
Упадоше капе побацаше
Цокуле цокулама поскидаше
Кошуље до учкура раскопчаше
Па почеше да се чешу о врата
О зидове о прозоре и о браве
Па почеше као и обично
Да се шале ружно недолично
Па навалише да се дозивају
Довикују и по плећима ударају
Па повадише љуте сиреве
И по глави флашу ракије
Па нагрнуше да наздрављају
Да размењују сир и флаше
Да се надмећу ко више пије
Па почеше говоре да држе
Здравицу за здравицом да зборе до зоре
Као да су добродошли
Као да их је икад ико звао
Као да им се икад ико обрадовао

ДАЛЕКО

Девојка зашла у године
И у шуму
Гази снег према путу
А онда ће лако низ планину
Поскакујући до града

Кроз прозор шумске куће
Посматра је мајка Боре Шумара
Док Бора седи крај пећи
Пуши кашље и пије кувану ракију
Варену осамнаест пута

Гледајући Девојку
Мајка пита сина
као и прошле зиме
Кад ћеш да се жениш, сине?
Шта рече?
Закашља се син Бора
И остави лонче на пећ
Рекох
Кад ћеш да се жениш?
Слушај, мајко
Ајде да се помиримо
Пре но што се посвађамо

Кад ћеш да се жениш
Последњи пут те питам?
Кад прође зима, мајко
А шта ће ти жена
Кад отопли
Рече мајка и изађе из куће
Да очисти снег са прага
Као да ће ускоро неко доћи
Или отићи
Далеко

НИКОЉДАН

Јован Лазаревић звани
Лаза Гара
Оџачар у инвалидској
пензији
Умро је два дана уочи
Светог Николе
На Каленићевој пијаци
Док је куповао суве шљиве
И још неке посне траве
За многобројне госте
Живе
И оне који га
Кроз облаке гледају

Ухватио се за срце
Придржао се за тезгу
Да не падне
И мртав наставио
Да обилази пијацу

Кад је дошао кући
Жена га је упитала
Као да је нешто предосећала
Зашто је тако блед
И зашто су му руке тако
хладне
Јован је питање
оћутао
Није ништа рекао
Јер се плашио
Ако каже да је умро
Да неће славу спремити
Због превелике туге
И бола

На Никољдан
И два дана касније
Кроз кућу је прошло
Педесет и нешто гостију
И нико није приметио
Да је домаћин блед
Необично миран
Скоро непомичан

Кад одоше кумови
Треће ноћи после поноћи
Јован пође да легне
И заспи заувек
Као што је ред
Кад до смрти дође
Али га син назва
Са обале неког језера
У Канади
Да честита славу и да каже
Да долази за Нову годину
Са новом женом
И старом децом

Па добро
Одлучи Јован
Издржаћу због сина
И ову годину

Прођоше и новогодишњи
И Божићни
И сви остали празници
И Јован леже
И таман да склопи очи
Као што је обичај
Кад до смрти дође
Ћерка га назва из
Аустралије
Са обале неке реке
И замоли радосним гласом
Да пусти мајку да је посети
Јер се трћи пут порађа

И оде мајка
А дође лето
И са летом се појави ћерка
Са троје деце
Да се виде после једанаест
година

На ћеркино питање
Зашто је тако блед
Тих и замишљен
Само је слегао раменима
И рекао
Да је мало уморан
Од свега

И поново дође зима
И паде снег
И приближи се
Свети Никола
И као обично
Узе Јован торбу
И цегер
И пође на пијацу
Каленићеву
Да купи шта треба
И нешто мало више
Нека се нађе

Кад је купио
Две шаке сувих шљива
Више није издржао
Испустио је торбу и цегер
И лагано пао
Покрај тезге
И сувих шљива
У снегу

Сахрана је била велика
И лепа
Говорили су људи од имена
И презимена
Све најлепше
Али нико није помињао
Јер нико није знао
Да је
Јован Лазаревић звани Лаза
Гара
Преминуо годину дана
Пре смрти

 

 

Из књиге:
Календар за године које су прошле