Čarls Simić: Zašto još uvek pišem poeziju

Kad je moja majka bila jako stara i živela u staračkom domu, jednom pred kraj života iznenadila me je pitanjem da li još uvek pišem poeziju. Kada sam zbunjeno promucao da pišem, zablenula se u mene sa nevericom. Morao sam da ponavljam šta sam rekao dok nije uzdahnula i počela da odmahuje glavom, verovatno misleći da je taj njen sin oduvek bio pomalo blesav. Sada kada sam u osmoj deceniji života, ponekad me to isto pitaju ljudi koji me ne poznaju dobro. Mnogi od njih se, pretpostavljam, nadaju da sam se prizvao pameti i batalio tu budalastu mladalačku pasiju, i vidno su iznenađeni kad im kažem da još uvek nisam. Izgleda misle da u tome ima nečeg strašno nepriličnog, pa čak i šokantnog, kao da se, u mojim godinama, zabavljam sa srednjoškolkom i idem s njom da vozim rolere.

Drugo pitanje koje u intervjuima postavljaju i starim i mladim pesnicima jeste kada su i zašto odlučili da postanu pesnici. Pretpostavka je da su u jednom određenom trenutku shvatili kako im nema druge nego da pišu poeziju, te da su zatim to otkriće saopštili svojim porodicama, pa su im majke zakukale „Gospode, šta smo ti zgrešili?“, dok su očevi povadili kaiševe iz pantalona i krenuli da ih jure po sobi. Često poželim da novinaru ozbiljno odgovorim kako sam poeziju izabrao ne bih li se dokopao silnog novca od nagrada, jer kad im kažem da u mom slučaju takve odluke nikad nije bilo, to ih uvek razočara. Oni bi da čuju nešto herojsko i poetično, a ja im odgovaram kako sam bio sasvim običan srednjoškolac, koji je pisao pesme da bi impresionirao devojke, ali bez ikakvih ozbiljnijih ambicija. Kako mi engleski nije maternji jezik, pitaju me i zašto nisam pisao pesme na srpskom, i čude se kako sam odlučio da se odreknem svog jezika. Ponovo im moj odgovor deluje neozbiljno, jer im objašnjavam da prvi uslov koji poezija mora da ispuni, kako bi se upotrebila u svrhu zavođenja, jeste da mora da se razume. Nijedna se Amerikanka ne bi zagrejala za tipa koji joj čita ljubavne pesme na srpskom dok pijuckaju koka-kolu.

Za mene je prava misterija činjenica da sam nastavio da pišem pesme dugo nakon što za tim više nije bilo potrebe. Moje prve pesme bile su sramotno loše, a ni one koje su usledile odmah za njima nisu bile mnogo bolje. Upoznao sam nekoliko mladih pesnika ogromnog talenta, koji su digli ruke od poezije čak i nakon što im je rečeno da su genijalci. Takvu grešku sa mnom niko nije napravio, pa sam nastavio dalje. Sada žalim što sam uništio svoje rane pesme, jer se više ne sećam pod čijim su uticajem napisane. U vreme kad sam ih pisao, čitao sam uglavnom beletristiku, i nisam dobro poznavao savremenu poeziju i modernističke pesnike. Jedini duži period kad sam bio izložen poeziji bila je godina dana tokom koje sam pohađao školu u Parizu, pre dolaska u SAD. Ne samo što su nas terali da čitamo Lamartina, Igoa, Bodlera, Remboa i Verlena, nego su tražili i da naučimo napamet neke njihove pesme i da ih recitujemo na času. To je za mene, kao govornika rudimentarnog francuskog, bio takav košmar – i garantovao je dobru zabavu mojim drugovima iz razreda, koji su se cepali od smeha na moj loš izgovor nekih od najlepših i zaslužno najčuvenijih stihova francuske poezije – da godinama kasnije nisam mogao da se nateram da razmislim o tome šta sam naučio na tim časovima. Danas mi je jasno da moja ljubav prema poeziji potiče iz tih čitanja i tih recitacija, koje su na mene ostavile dublji utisak nego što sam mislio kad sam bio mlad.

Ima još nešto iz moje prošlosti za šta sam tek nedavno shvatio da je doprinelo mojoj istrajnosti u pisanju pesama, a to je ljubav prema šahu. Da igram šah naučio sam za vreme rata u Beogradu, od jednog penzionisanog profesora astronomije, kad mi je bilo šest godina. Za nekoliko godina, dovoljno sam napredovao da sam pobeđivao ne samo decu mojih godina, nego i mnoge odrasle u komšiluku. Sećam se da su za moje prve besane noći krive izgubljene partije, koje sam premotavao u glavi. Zbog šaha sam postao opsesivan i uporan. Već tada nisam mogao da zaboravim nijedan pogrešan potez, nijedan ponižavajući poraz. Obožavao sam partije kada oba igrača ostanu sa samo nekoliko figura, i gde je svaki potez od ogromnog značaja. Čak i danas, kada mi je protivnik kompjuterski program (ja ga zovem „Bog“) koji me nadmudri devet od deset puta, ne samo što sam zadivljen njegovom superiornom inteligencijom, već su mi moji porazi mnogo zanimljiviji od onih retkih pobeda. Pesme kakve pišem – uglavnom kratke, koje zahtevaju beskrajno doterivanje – često me podsećaju na partije šaha. Njihov uspeh zavisi od toga da li će reči i slike biti pravilno razmeštene, a njihov kraj mora da ima neizbežnost i iznenađenje jednog elegantno izvedenog šah-mata.

Naravno, lako je sada to reći. Sa osamnaest godina, imao sam drugih briga. Roditelji su mi se razveli i ostao sam sam, radio u jednoj kancelariji u Čikagu i pohađao univerzitetska predavanja noću. Kasnije, 1958, kada sam prešao u Njujork, vodio sam isti takav život. Pisao sam pesme i nekoliko njih objavio u književnim časopisima, ali nisam očekivao da će od tog posla ispasti nešto važno. Ljudi sa kojima sam radio i družio se nisu imali pojma da sam pesnik. Pomalo sam i slikao, i lakše mi je bilo da ova interesovanja priznam nekom neznancu. O svojim pesmama sam sa sigurnošću mogao da kažem jedino da nisu toliko dobre koliko sam želeo, i da moram, kako bih umirio sopstvenu savest, da napišem nešto čega se neću stideti pred mojim književnim prijateljima. U međuvremenu, bilo je drugih važnijih obaveza, kao što su ženidba, plaćanje stanarine, gluvarenje po barovima i džez klubovima, i stavljanje putera od kikirikija svake noći u mišolovke po mom stanu u 13. istočnoj ulici.

Izvor: Peščanik.net