Alen Ginzberg – Urlik

I
Video sam najbolje umove svoje generacije uništene ludilom, izgladnele histerične gole,
kako se vuku po crnačkim ulicama u zoru u potrazi za gnevnim fiksom, hipsteri anđeoskih glava koji su izgarali za drevnom nebeskom vezom sa zvezdanim dinamom u mašineriji noći,
koji su u bedi i ritama i upalih očiju i naduvani po celu noć sedeli pušeći u natprirodnoj tami stanova s hladnom vodom
lebdeći iznad vrhova gradova proživljavajući džez, koji su ispod Ela nebu ogolili svoje mozgove
i videli muhamedanske anđele kako se ozareni teturaju po krovovima zgrada,
koji su blistavih hladnokrvnih očiju prolazili kroz univerzitete
halucinirajući Arkanzas i Blejkovu svetlost tragedije među naučnicima rata,
koji su izbacivani sa akademija zbog ludosti
i izdavanja opscenih oda na prozorima lobanje,
koji su zgureni u donjem rublju po neobrijanim sobama
spaljivali svoj novac u korpama za otpatke i slušali Užas kroz zid,
koji su ćorkirani u svojim stidnim bradama
vraćajući se preko Lareda sa pojasom marihuane za Njujork,
koji su gutali vatru u hotelima boje ili pili terpentin u Rajskom sokaku, smrt,
ili pročišćavali svoje torze iz noći u noć
snovima, drogama, budnim košmarima,
alkoholom i kurcem i beskrajnim jebanjima,
neuporedive slepe ulice uskovitlanog oblaka
i munje u umu što odleću ka polovima Kanade i Patersona,
obasjavajući čitav nepokretni svet vremena između njih,
pejotske čvrstine hodnika,
grobljanska svitanja dvorišta zelenog drveća,
vinska pijanstva nad krovovima,
izlozi kvartova napušenih vozikanja neon treperenja semafora,
vibracije sunca i meseca i drveta u burnim zimskim sumracima Bruklina, bezvredne kletve i
blaga kraljevska svetlost uma,
koji su se okivali za podzemnu železnicu
u beskrajnoj vožnji od Baterija do svetog Bronksa
opijeni bensendinom sve dok ih buka točkova i dece nije spustila
uzdrhtale razorenih usta ugruvane otupelog uma
i lišene sjaja u sumornoj svetlosti Zoološkog vrta,
koji su celu noć tonuli u podmorskoj svetlosti Bikfordsa,
isplovili i presedeli čitavo popodne ustajalog piva u pustom Fugaciju,
slušajući prasak uništenja sa hidrogenskog džuboksa,
koji su govorili sedamdeset sati bez prestanka
od parka do stana do bara do Belvjua do muzeja do Bruklinskog mosta, izgubljeni bataljon platonskih govornika
koji su skakali sa pragova sa pomoćnih stepenica sa prozora sa Empajer stejta s meseca,
trtljajući vrišteći povraćajući šapćući činjenice i uspomene
i anegdote i očne slasti i šokove bolnica i zatvora i ratova,
čitavi umovi istreseni u potpunom sećanju tokom sedam dana i noći,
užarenih očiju, meso za sinagogu bačeno na pločnik,
koji su nestali u ništavilu zen Nju Džerzija
ostavljajući za sobom trag nejasnih razglednica Atlantik Siti Hola,
preživljavajući istočna preznojavanja
Tangerska mlevenja kostiju i kineske migrene u narkomanskoj krizi
u sumornoj nameštenoj sobi usred Njuvarka,
koji su lutali u krug po železničkom depou u ponoć
pitajući se kuda da pođu, i otišli su, ne ostavljajući slomljena srca za sobom,
koji su palili cigarete u furgonima furgonima furgonima
što tandrču kroz sneg ka usamljenim farmama u dedovskoj noći,
koji su izučavali Plotina Poa San Huana de la Krusa telepatiju i bibap kabalu
zato što je kosmos instinktivno zadrhtao pod njihovim nogama u Kanzasu,
koji su usamljeni išli ulicama Ajdahoa tragajući
za vizionarskim indijanskim anđelima koji su stvarno i bili
indijanski vizionarski anđeli,
koji su pomislili da su samo ludi kada je Baltimor bleštao u natprirodnoj ekstazi,
koji su uskakali u limuzine s Kinezom iz Oklahome
poterani zimskom ponoćnom kišom
pod uličnim svetiljkama malog grada,
koji su se smucali po Hjustonu gladni i usamljeni
tragajući za džezom ili seksom ili supom
i pratili sjajnog Španca da bi razgovarali o Americi i večnosti,
što je beznadežno, i onda brodom krenuli za Afriku,
koji su nestali u vulkanima Meksika ne ostavljajući za sobom ništa
osim senke farmerki i lavu i pepeo poezije rasute u ognjištu Čikaga,
koji su se ponovo pojavili na Zapadnoj obali istražujući F.B.I.,
sa bradama, u kratkim pantalonama i s krupnim pacifističkim očima,
seksi sa svojom preplanulom kožom i deleći nerazumljive letke,
koji su cigaretama pržili rupe na rukama
protestujući protiv narkotične duvanske magle kapitalizma,
koji su delili ultrakomunističke pamflete na Union skveru
plačući i svlačeći se dok su ih nadjačavale sirene Los Alamosa,
i zavijanjem nadjačale Vol, a zaviao je i trajekt za Stejten Ajlend,
koji su briznuli u plač u belim fiskulturnim salama
tresući se nagi pred mašinerijom drugih kostura,
koji su ujedali detektive za vrat
i vrištali od sreće u policijskim automobilima
jer nisu počinili drugog zločina
osim svoje divlje ključajuće pederastije i opijenosti,
koji su urlali na kolenima u podzemnoj železnici
i bili odvučeni sa krova mašući genitalijama i rukopisima,
koji su dopuštali svetačkim motociklistima da ih jebu u dupe i vrištali od radosti,
koji su sisali i kojima su sisali kurac
ljudski serafimi, mornari, milovanja atlantičke i karipske ljubavi, koji su se tucali ujutru uveče u ružinim vrtovima i na travi javnih parkova i groblja rasipajući svoje seme slobodno svakome ko bi naišao, koji su neprekidno štucali pokušavajući da se kikoću ali su završili s jecajem iza pregrade u javnom kupatilu kada je plavi i nagi anđeo došao da ih probije mačem, kojima su voljene momke preotele tri goropadi sudbine, jednooka goropad heteroseksualnog dolara jednooka goropad što namiguje iz materice i jednooka goropad koja ništa ne radi osim što sedi na guzici
i zaseca zlatne intelektualne niti sa majstorovog razboja, koji su se ekstatično i nezajažljivo parili s flašom piva draganom paklicom cigareta svećom
i pali s kreveta i nastavili po podu i niz hodnik i završili padajući u nesvest na zidu
sa vizijom savršene pičke i sperme izbegavajući poslednji trzaj svesti, koji su zasladili ribe miliona devojaka što su drhtale na zalasku sunca, i koji su ujutru bili crvenih očiju ali spremni da zaslade blesak zore, sevajući stražnjicama po štalama i goli u jezeru,
koji su išli u kurvanje po Koloradu u bezbrojnim pokradenim noćnim kolima,
N.K., – tajni heroj ovih pesama,
jebač i Adonis iz Denvera – nek je slava uspomeni
na njegova bezbrojna povaljivanja devojaka
po praznim parkiralištima i iza restorana,
po rasklimatanim redovima bioskopa,
na vrhovima planina u pećinama ili sa mršavim kelnericama
na poznatim usputnim usamljenim zadizanjima kombinezona
i naročito u tajnim solipsizmima klozeta benzinskih pumpi,
a takođe i po uličicama rodnog grada,
koji su iščezavali u velikim sumornim filmovima,
bivali premešteni u snovima,
probudili se na iznenadnom Menhetnu i izvukli se iz podruma mamurni od bezdušnog tokaja i užasa
gvozdenih snova Treće avenije i odvukli se do biroa za zapošljavanje,
koji su hodali po celu noć u cipelama punim krvi
po snežno belim dokovima
čekajući da se na Ist Riveru otvore vrata koja vode
u sobu ispunjenu vrelom parom i opijumom,
koji su stvarali velike samoubilačke drame na stambenim stenovitim
obalama reke Hadson pod ratnim plavim reflektorom meseca
i glave će im biti krunisane lovorikama u zaboravu,
koji su jeli jagnjeći sos mašte ili svarili raka na muljevitom dnu reka Boverija,
koji su plakali zbog romanse ulica s kolicima punim luka i loše muzike,
koji su sedeli u kutijama dišući u tami ispod mosta
i ustali da grade čembala u svojim potkrovljima,
koji su kašljali na šestom spratu u Harlemu
krunisani plamenom pod tuberkuloznim nebom
okruženi narandžastim sanducima teologije,
koji su cele noći žvrljali tresući se i vrteći nad uzvišenim spevovima
koji su u žutom jutru izgledali kao strofe bezumlja,
koji su kuvali istrulele životinje pluća srce noge rep boršć i tortilje
snivajući o čistom carstvu povrća,
koji su se podvlačili pod kamione za prevoz mesa u potrazi za jajetom, koji su bacali svoje satove s krova da bi glasali za Večnost izvan Vremena
i narednih deset godina su im budilnici svakodnevno padali na glavu, koji su tri puta zaredom bezuspešno sekli vene, odustajali i bili prinuđeni da otvaraju starinarnice gde su mislili da stare i gde su plakali,
koji su bili živi spaljivani u svojim nedužnim flanelskim odelima
na Aveniji Medison usred proloma olovnih stihova
i prigušene buke gvozdenih odreda mode
i nitroglicerinskih vrisaka pešovana reklame
i bojnog otrova jezivih inteligentnih urednika,
ili su ih gazili pijani taksi automobili Apsolutne Stvarnosti,
koji su skočili sa Bruklinskog mosta
— to se zaista dogodilo —
i odšetali u sablasnu otupljenost šupa,
uličica i vatrogasnih kola Kineske četvrti,
nigde čak ni jednog besplatnog piva,
koji su u očajanju pevali sa svojih prozora,
ispali kroz prozor podzemne železnice,
skakali u prljavi Pasaik,
bacali se na crnce,
plakali na ulici,
igrali bosonogi po slomljenim vinskim čašama, razbijali gramofonske ploče
nostalgičnog nemačkog džeza Evrope 1930-ih godina, dokrajčili viski i ispovraćali se
stenjući u krvavom klozetu uz kuknjavu u ušima i prolom džinovskih sirena,
koji su jurili auto-putevima prošlosti
putujući jedan drugome u posetu
u abartovanu Golgotu zatvorskog usamljeničkog bdenja
ili birmingamsku džez inkarnaciju,
koji su vozili sedamdeset i dva časa s kraja – na kraj zemlje da bi saznali da li sam ja imao viziju da li si ti imao viziju
ili da li je on imao viziju spoznaje Večnosti,
koji su putovali u Denver,
koji su umirali u Denveru,
koji su se vraćali u Denver i čekali uzalud,
koji su bdeli nad Denverom i premišljali se
i samovali u Denveru
i najzad otišli da saznaju koje je Vreme,
i sada Denver čezne za svojim herojima,
koji su padali na kolena u beznadežnim katedralama
moleći se jedan za drugoga za spasenje i svetlost i grudi,
sve dok duša nije na tren ozarila svoju kosu,
koji su provalili kroz svoje umove u zatvoru čekajući na nemoguće kriminalce koji su sa zlatnim glavama i šarmom stvarnosti u srcima Alkatrazu pevali slatki bluz,
koji su se povukli u Meksiko da bi uzgajali narkomansku naviku,
ili u Stenovite planine do nežnog Bude
ili u Tanger do dečaka
ili na Južni Pacifik do crne lokomotive
ili u Harvard do Narcisa do Vudlona do cvetnog venca ili groba, koji su zahtevali suđenja razuma optužujući radio za hipnotizam, a ostali su sa svojim ludilom i rukama i neopredeljenom porotom, koji su gađali krompir-salatom predavače o dadaizmu sa CCNY-a i nakon toga se pojavili na granitnim stepenicama ludnice, obrijanih glava i s harlekinskim govorom o samoubistvu, zahtevajući lobotomiju na licu mesta,
i koji su umesto toga dobili konkretno ništavilo insulina metrasola struje hidroterapije psihote-rapije radne terapije ping-ponga i amnezije,
koji su protestujući bez duha prevrnuli samo jedan simbolični sto za ping-pong, zaustavivši se načas u katatoniji,
vraćajući se godinama kasnije zaista ćelavi, jedino s perikom od krvi, i suzama i prstima,
u jasnu ludačku propast odeljenja ludih gradova Istoka, u smrdljive hodnike Pilgrim Stejta, Roklenda i Grejstona, prepirući se s odjecima duše,
tresući se i vrteći u ponoćnim dolmenskim ljubavnim carstvima usamljene klupe, san o životu
pretvoren u košmar,
tela u kamen težak poput meseca,
s majkom najzad*******,
i poslednjom fantastičnom knjigom zavitlanom kroz prozor iznajmljenog stana i poslednjim vratima zatvorenim u četiri ujutru i poslednjim telefonom tresnutim o zid umesto odgovora i poslednjom nameštenom sobom
ispražnjenom do poslednjeg komada mentalnog nameštaja, žute papirne ruže uvijene oko žičane vešalice u plakaru, a čak i to nestvarno, ništa do trunke privida što budi nadu
– O, Karl, sve dok ti nisi bezbedan ne mogu biti ni ja, a sada si zaista u totalnom životinjskom sosu vremena –
i koji su stoga trčali ledenim ulicama
opsednuti iznenadnim bleskom alhemije
upotrebe elipse, kataloga, metra i vibrirajuće ravni,
koji su sanjali i stvarali otelotvorene praznine u Vremenu i Prostoru
kroz poređane slike i zarobili arhanđela duše
između dve vizuelne predstave
i sjedinili osnovne glagole
i spojili imenicu i povlaku svesti
uzdrmani osećanjem Pater Omnipotens Aeterna Deus-a
da bi nanovo stvorili sintaksu i meru sirote ljudske proze i sada stoje pred vama nemo i pametno i drhteći od stida, odbačeni, ali ipak ispovedajući dušu
da bi se usaglasili sa ritmom misli u njegovoj goloj i beskrajnoj glavi,
ludak skitnica i anđeoski bitnik u Vremenu,
nepoznat,
no ipak zapisujući ovde ono što će možda ostati
da se kaže u vremenu što dolazi nakon smrti,
i ustali vaskrsli u sablasnoj odeći džeza
u senci zlatnih truba orkestra svirajući ljubavnu patnju
ogoljenog uma Amerike
pretapajući je u Ili Ili lama lama
savahtani saksofonski krik
koji je uzdrmao gradove sve do poslednjeg radija
apsolutnim srcem pesme života istrgnutim iz njihovih vlastitih tela
da bi se moglo jesti još hiljadu godina.
II
Koja im je to sfinga od cementa i aluminijuma rascopala lobanje i pojela mozgove i maštu?
Moloh! Samoća! Prljavština! Rugoba! Kante za đubre i nedostižni dolari!
Deca koja vrište pod stepeništima!
Mladići koji jecaju u vojskama!
Starci koji plaču po parkovima!
Moloh! Moloh!
Košmar Moloha!
Moloh bez ljubavi!
Mentalni Moloh!
Moloh surovi sudija ljudi!
Moloh neshvatljiva tamnica!
Moloh kosturni bezdušni zatvor i Kongres jada!
Moloh čije su zgrade presuda!
Moloh ogromni kamen rata!
Moloh preneražene vlade!
Moloh čiji je um čista mašinerija!
Moloh čija je krv novac koji teče!
Moloh čiji su prsti deset armija!
Moloh čija su prsa Ijudožderski dinamo!
Moloh čije je uvo zadimljena grobnica!
Moloh čije su oči hiljadu slepih prozora!
Moloh čiji oblakoderi stoje u dugim ulicama poput bezbrojnih Jehova!
Moloh čije fabrike sanjaju i krešte u magli!
Moloh čiji dimnjaci i antene krunišu gradove!
Moloh čija je ljubav beskrajna nafta i kamen!
Moloh čija je duša elektricitet i banke!
Moloh čije je siromaštvo avet genija!
Moloh čija je sudbina oblak bespolnog vodonika!
Moloh čije je ime Um!
Moloh u kome sedim usamljen!
Moloh u kome sanjam anđele!
Lud u Molohu!
Sisač kurca u Molohu!
Nevoljen i bez čoveka u Molohu!
Moloh koji je odavno prodro u moju dušu!
Moloh u kome sam svest bez tela!
Moloh koji me je zastrašio i otrgao od moje urođene ekstaze!
Moloh koga napuštam!
Probudi se u Molohu! Svetlost kulja s neba!
Moloh! Moloh!
Robotski stanovi! nevidljiva predgrađa! riznice kostura! slepe prestonice! demonske
industrije! sablasne nacije! nepobedive ludnice! granitni kurčevi! monstruozne bombe!
Slomili su kičme uzdižući Moloha do Neba; Pločnici, drveće, radio-aparati, tone! Podižući
grad do Neba koje postoji i koje je svuda oko nas!
Vizije! znamenja! priviđenja! čuda! ekstaze! odneseni američkom rekom!
Snovi! obožavanja! prosvetljenja! religije! čitava hrpa prefinjenog sranja!
Proboji! preko reke! izluđivanja i raspeća! odneseni bujicom! Ushićenja! Bogojavljanja!
Očaji! Deset godina životinjskih krikova i samoubistava! Umovi! Nove ljubavi! Luda
generacija! Bačena na stene vremena!
Pravi sveti smeh u reci! Sve su to videli! divlje oči! sveti povici! Rekli su zbogom! Skočili s krova! u samoću! mašući! noseći cveće! Do reke! Na ulicu!
III
Karle Solomone!
S tobom sam u Roklendu gde si luđi od mene S tobom sam u Roklendu gde mora biti da se osećaš vrlo čudno S tobom sam u Roklendu gde oponašaš senku moje majke S tobom sam u Roklendu gde si ubio svojih dvanaest sekretarica S tobom sam u Roklendu gde se smeješ ovom nevidljivom humoru S tobom sam u Roklendu gde smo veliki pisci na istoj užasnoj pisaćoj mašini S tobom sam u Roklendu gde je tvoje stanje postalo kritično i objavljuje se preko radija
S tobom sam u Roklendu gde svojstva lobanje ne primaju više crve čula S tobom sam u Roklendu gde piješ čaj dojki usedelica Utike S tobom sam u Roklendu gde praviš igre reči na telima svojih bolničarki harpija iz Bronksa
S tobom sam u Roklendu gde u ludačkoj košulji vrištiš da gubiš igru stvarnog ping-ponga ponora
S tobom sam u Roklendu gde udaraš po katatoničnom klaviru duša je nevina i besmrtna
nikada ne bi smela bezbožno umreti u naoružanoj ludnici
S tobom sam u Roklendu gde ni pedeset dodatnih šokova
nikada neće tvom telu vratiti dušu sa njenog hodočašća do krsta u ništavilu
S tobom sam u Roklendu gde optužuješ svoje lekare da su ludi
i pripremaš Jevrejsku socijalističku revoluciju
protiv fašističke nacionalne Golgote
S tobom sam u Roklendu
gde ćeš razderati nebesa Long Ajlenda
i vaskrsnuti svog živog ljudskog Isusa iz nadljudskog groba
S tobom sam u Roklendu
gde se nalaze dvadeset pet hiljada ludih drugova
koji svi skupa pevaju poslednje strofe Internacionale
S tobom sam u Roklendu
gde grlimo i ljubimo Sjedinjene Države
ispod naših čaršava Sjedinjene Države
koje kašlju po celu noć i ne daju nam da spavamo
S tobom sam u Roklendu
gde nas elektrificirane iz kome bude avioni naših duša
što grme ispod krova
došli su da bace anđeoske bombe
bolnica se obasjava
ruše se zamišljeni zidovi
o mršave legije istrčite napolje
o zvezdama prošarani
šoku milosti
večni rat je stigao
o pobedo zaboravi na donje rublje
slobodni smo
S tobom sam u Roklendu
u mojim snovima hodaš sav mokar sa morskog putovanja auto-putem kroz Ameriku u suzama do vrata moje kućice u Zapadnoj noći
Beleška uz Urlik
Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto!
Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto! Sveto!
Svet je svet! Duša je sveta! Koža je sveta!
Nos je svet! Jezik i kurac i ruka i čmar sveti!
Sve je sveto! svi su sveti! svugde je sveto!
svaki dan je u večnosti! svaki čovek je anđeo!
Skitnica je sveta koliko i serafim!
ludak je svet kao što si ti moja dušo sveta!
Pisaća mašina je sveta pesma je sveta glas je svet
slušaoci su sveti ekstaza ja sveta!
Piter je svet Alen svet Solomon svet Lisijen svet
Keruak svet Hanki svet Barouz svet Kesidi svet
sveti nepoznati jebeni i napaćeni prosjaci
sveti jezivi ljudski anđeli!
Sveta moja majka u ludnici!
Sveti kurčevi kanzaških pradedova!
Sveti saksofon što stenje!
Sveta bibap apokalipsa!
Sveti džez ansambli marihuana hipsteri mir i droga i bubnjevi!
Svete samoće nebodera i pločnika!
Svete kafeterije krcate milionima!
Svete tajanstvene reke suza ispod ulica!
Svet usamljeni div!
Sveto ogromno jagnje srednjih staleža!
Sveti ludi pastiri pobune! Ko gotivi Los Anđeles JESTE Los Anđeles!
Sveti Njujork sveti San Francisko sveta Peorija i Sijetl
sveti Pariz sveti Tanger sveta Moskva sveti Istambul!
Sveto vreme u večnosti sveta večnost u vremenu
sveti časovnici u prostoru
sveta četvrta dimenzija
sveta peta Internacionala
sveti Anđeo u Molohu!

Alen Ginzberg 1955-56