Jesen Miloša Crnjanskog

Radovan Popović

Teret naroda svog

U svojoj izbi, u Kvin kortu 83, u Londonu, Crnjanski živi tavoreći, zapravo sanjajući svoj povratak u domovinu, povratak pun neizvesnosti, ali on želi konačni smiraj u Beogradu. O tome dušu nikome ne otvara, ali iz razgovora s ambasadorom Srđom Pricom i njegovom suprugom Vukicom, koji ga povremeno pozivaju u svoj dom, diskretno stavlja do znanja da bi možda išao u svoju zemlju, da bi se vratio.

Sistematizuje svoje ispise iz Britanskog muzeja o srpskim pomenima u engleskim izvorima, zapisima i hronikama. Nastaju četiri teksta i Crnjanski ih šalje redakciji nedeljnika NIN. Redakcija je 12. juna 1964. godine objavila prvi tekst “Noulz o Kosovskoj bici”, a potom i ostale, narednih nedelja: “Arheološke veze Balkana”, “Vendski trag u Britaniji” i “Otkud potiču imena naših reka i brda”. On sistematizuje različite izvore, ali se ne opredeljuje, ostavljajući očito naučnicima da krenu tragom izvora kako bi se ovi problemi rešili.

U leto 1964. godine, na pitanje mladog sarajevskog književnika Anđelka Vuletića – šta je bitna karakteristika njegovog stvaralaštva dok je bio mlad – Crnjanski odgovara:

“Nacionalni osećaj pre svega, kao i kod cele moje generacije. Ljubav prema svom, ne baš sretnom narodu. Ljubav prema našoj zaostaloj književnosti. Ta ljubav nije nikakva zasluga. Ona je prosto posledica mog rođenja na severnoj granici, krajnjoj granici našeg naroda. To je imalo za posledicu preterani osećaj nacionalizma. Ja time tumačim pred samim sobom skoro sve što sam radio, pisao, pretrpeo, do završetka godine 1934…”

Vuletića interesuje njegovo viđenje života u tuđini:

“To što je Bunjin dobio Nobelovu nagradu živeći u Parizu, ili jedan veliki pesnik Španije živeći u Meksiku, ne znači da su bolje pisali u inostranstvu. Pisac kao Antej postaje snažniji samo kad dodirne svoju zemlju. Herkul je inostranstvo. U tuđini se gubi volja za radom, tuđina uvek smanjuje ostvarenu količinu rada. A kameleoni su mnogobrojni u našem vremenu… Znači samo da se veliki pisac rađa i cveta samo u svom rodnom kraju…”

Upitan šta radi, Crnjanski odgovara:

“Ja se već nekoliko godina bavim sonetima i madrigalima Mikelanđela. Objaviću ove godine esej o tome… Prirodno je, bez daljega, da učestvujem u sudbini onog naroda za koji me je mati rodila. Književnik koji ne učestvuje u sudbini svog naroda nije pravi književnik. Narcis u literaturi spada u kategoriju mentalnih onanista…”

Na kraju pisac poručuje:

“U našoj literaturi opšta je pojava bila da pisac i pesnik zgasnu rano. Meni se to neće desiti…”

I, potom, dodaje:

“Osećam se ponosnim što sam dočekao da se mogu vratiti u našu književnost posle mnogih patnji. A smatram da je odvratno kad pesnik stavlja sebe visoko iznad drugih ljudi. Andrić (Ivo) je rekao da sebe smatra u narodnom, opštem, životu, kao i svakog drugog čoveka. Čujem da Krleža, koji je isto toliko bio zaslužio Nobelovu nagradu, radi za trojicu i ne sedi zagledan u svoj pupak, kao što bonze sede. I ja sam činio što sam, u svojoj situaciji, mogao…”

Iz štampe izlazi antologija Predraga Palavestre “Srpska i hrvatska poezija dvadesetogveka”, a u njoj je štampan “Lament nad Beogradom”, dok je Miodrag Pavlović u svoju “Antologiju srpskog pesništva” uneo dve pesme Crnjanskog – “Na ulici” i “Priviđenja”.

Narodnom pozorištu u Beogradu Crnjanski šalje svoju novu dramu “Tesla”, a izdavačkom preduzeću “Prosveta” poslao je rukopis svoje nove knjige “Kod Hiperborejaca”. U Holandiji, u izdanju “De Boekerij N. V.”, na flamanskom jeziku, štampane su “Seobe”. Ugledni list “Paliterek” napisao je da ovaj roman predstavlja “pravu i potpunu osudu rata, pripovedanje puno neispunjenih želja i neobuzdanih strasti”. U Beogradu, “Književne novine” objavljuju odlomke iz rukopisa “Kod Hiperborejaca” (“Trijalog o Mikelanđelu”).

U ranu jesen 1946. godine, na predlog Slobodana Penezića Krcuna, predsednika Srpske vlade, u London stiže pesnik Tanasije Mladenović sa zadatkom da velikog pisca ubedi da se vrati u zemlju. Pred polazak za London, Mladenović je o tome razgovarao sa svojim kumom starim bardom Veljkom Petrovićem, koji ga je upozorio da je Crnjanski nepouzdan čovek, prznica i da ima nezgodnu narav. Mladenović u svojim memoarskim beleškama o tome zapisuje:

“Opet smo Crnjanski i ja hodali Londonom. Posećivali smo Britanski muzej, koji je on u tančine poznavao, jer je o njemu, kako mi je kazivao, godine i godine proveo, prikupljajući materijal za svoja književna dela, a vrlo često tamo sedeo i pisao, u dubokoj tišini, u toplom, iza debelih zidova njegovih čitaonica. Išli smo često i u čuvenu “Tejt galeri”, poznatu londonsku pinakoteku, i na razne izložbe. Razume se, odlazili smo opet redovno u italijanske restorane. Ponekad i u pabove na koje smo usput nailazili, radi osveženja. Jednom me je on odveo u neku čuvenu poslastičarnicu londonsku, čijeg se imena više ne sećam.

Najviše smo raspravljali, da se diplomatski izrazim, o modalitetima njegovog i Vidinog povratka u Beograd. Preneo sam mu sve poruke zvaničnika i sve njihove odluke, kao i o smeštaju, privremenom, u hotelu “Ekscelzior”. I za dug od šest stotina funti sam mu rekao da će biti isplaćen. Međutim, za tih nekoliko godina, koliko je bilo proteklo od našeg prvog londonskog susreta, dug je narastao na devet stotina funti! Šta sam mogao, na svoju ruku sam mu obećao da će i to sve biti valjano regulisano.

… Datum povratka tada nismo mogli da odredimo. Složili smo se da to bude na kraju Pricinog (Srđa, ambasador Jugoslavije u Londonu) mandata, a to će reći kroz nekoliko meseci, najduže pola godine, pošto se ni kod diplomata ne može sve znati baš u dan. Crnjanski je trebalo, a s tim se svesrdno složio i Prica, da pođe s njim automobilom za Jugoslaviju, da bi sve formalnosti bile lakše i bezbolnije obavljene… Vida bi, po tom planu, još neko vreme ostala u Londonu, da bi regulisala sve ono što je potrebno da se uradi sa stanom koji se otkazuje, a i sa robnim kućama, koje je do tada snabdevala svojim lutkama. U pozadini te odluke, međutim, bila je i stalna strepnja Crnjanskog, da mu se nešto ipak ne dogodi kad se vrati u Beograd. Hteo je u sve lično da se uveri, pa tek onda da pozove i svoju ženu…”

Jedan novi Skerlić

Po povratku u Beograd, Tanasije Mladenović je obavestio Slobodana Penezića i Stanku Veselinov, ministra za kulturu u Vladi Srbije, o svemu što se sa Crnjanskim dogovorio, a problema nije bilo ni oko isplate devet stotina funti, koliki je bio dug Crnjanskog.

U jesen 1964. godine Jugoslovenska autorska agencija uplatila mu je, u funtama, i autorski honorar za štampanje „Seoba“ i „Druge knjige Seoba“.

Iz Firence, a potom i Pariza, javlja mu se prijatelj Dragan Aćimović. Nagoveštava da bi možda došao sa ženom i do Londona. Crnjanski mu se raduje, da natenane razgovaraju, da „kao pisci govorimo“, ali ga moli da „iz programa“ briše doček nove 1965. godine, i to bez daljeg, tako da i ne pokušava da ga na to nagovori, pa kaže:

„Inače u mojoj kući videćemo Vas vrlo rado i kad god hoćete, imamo dosta vremena, u našim godinama, za razgovor.

„Da sam znao ono što sad znam o mom izdavaču ne bih bio u Nemačku putovao, pa se ne bih bio ni zadužio. Dobio sam u međuvremenu holandsko izdanje knjige i video pravo čudo od neukusa, a sve je rađeno i ne pitajući pisca. Čak ne znaju ni kako se original zvao. Do danas mi se holandski izdavač nije ni javio. Poslao mi je a conto DM 1.000 to jest 2-3 od toga. 1-3 uzima nemački izdavač za ‘Auslandsrechte’.

„Što se tiče knjige ‘Pisci govore’ (knjiga intervjua pesnika Nikole Drenovca) ima u njoj svakoga, a najmanje obuhvata ono što je sad aktuelno: rad jedne grupe, angloamerikanske, koju vode Miodrag Pavlović i J. Hristić, a koji su pomoću Vaska Pope plasirali svoju antologiju u SKZ. Stvar je za Dučića i Eliota. Vredi to da zapazite u vezi Vašeg članka kod Parežanina. ‘Iskra’ je pripremila za Božić paralelu ‘Arene’. Ima i drugih šaljivih novosti u literaturi koje ću Vam pričati…“

Prijatelju istovremeno poručuje da će mu dug vratiti, da je iz domovine uspeo da dobije autorski honorar posle dve godine i to, kako veli, „sa svakojakim odbijanjima“, ali problem je rešio, kaže, zahvaljujući „ličnom prijatelju, izuzetno“.

Beogradski književni časopis „Delo“ objavljuje zapažen esej Nikole Miloševića, jednog od najviđenijih srpskih esejista, a u njemu je ukazano na visoku umetničku vrednost „Druge knjige Seoba“. Crnjanski Miloševiću, na samom izmaku 1964. godine, piše:

„…Još iz vremena Skerlićevog, kod nas je kritika bila skoro uvek lična, politička, klikaška, a vrlo retko prikaz knjiga, za čitaoca. A najmanje sa gledišta intelekta. U Vašem prikazu – bez obzira na to što je povoljan za pisca – prvi put nalazim ta intelektualna gledišta koja me sad, u mojim godinama, jedino još zanimaju. To što ste Vi napisali ne samo da je nov način, nego mi se čini napisano i sa znanjem savremenog literarnog aparata, a ne sa tendencijama. To je najozbiljnije u hrpi onog što sam čitao dosad o mom romanu. Kod nas obično kritičari nalaze ono što u knjizi nema, a ne vide ono što pisac želi da čitalac primeti da ima.

„Vi ste, sa Vašim prikazom, bez obzira ko ste i kakva Vas budućnost čeka, nova i lepa pojava među našim kritičarima.

„…Svašta se našlo u ‘Drugoj knjizi Seoba’ samo ne ono što je pisac hteo, a što ste vi našli. Iako čujem da ste mlad čovek po godinama, i tek početnik među profesorima Univerziteta, ja sam želeo da Vam kažem da sam posle mnogo godina, prvi put, čitajući Vas, video, da kritika i kod nas neće više biti samo vika na pijacama, nego da će pisac moći da računa sa ljudima koji će zapaziti i ono što je u delu bila intelektualna intensija pisca. Do sada je kritičarima bilo sve i svašta važnije od toga. Meni je naročito milo da ste u mom romanu videli tendencije koje nisu autobiografija…“

Početkom 1965. godine ljotićevski list „Iskra“, koji izlazi u Minhenu, piše:

„Danas već dvadeset i pet godina živi u emigraciji pesnik i romansijer Miloš Crnjanski. U domenu srpske književnosti, ime Miloša Crnjanskog je toliko veliko i svetlo da bi se jedna nacionalno svesna emigracija mogla da ponosi da ga ima u svojim redovima.

„…A šta je uradila emigracija? Ona, pre svega, nije za njega htela da se interesuje, jer nije bio član nijednog političkog emigrantskog udruženja, gde članska karta zamenjuje talenat, on se nije čak ni kandidovao kod kakve grupice za budućeg ministra ili ambasadora, onda kada komunisti dobrovoljno siđu sa vlasti i ustupe je baš predstavnicima tog klana emigrantskog! Emigracija je ostavila Miloša Crnjanskog da više-manje živi od pomoći, da ne kažem milostinje stranaca, ili da radi u podrumu nekog obućara.

„…Jedan poštovalac i učenik Miloša Crnjanskog, i sam izvanredan mladi pesnik, Dragan Aćimović, koji je radeći kao slovoslagač stvorio sebi jednu minijaturnu, retko ukusnu štampariju, učinio je da – ne srpska emigracija, jer tu ni Crnjanski ni Aćimović nisu imali nikakvih iluzija – već srpski narod dobije u nasleđe veličanstvenu poemu Miloša Crnjanskog ‘Lament nad Beogradom’. Knjiga je štampana u 76 primeraka…“

Aćimović je bio kod Crnjanskog u Londonu, u januaru 1965. godine. U jednom starinskom, viktorijanskom hotelu dvojica prijatelja pili su čaj i jeli sendviče i po običaju vodili su konverzaciju sličnu onoj od pre nekoliko godina. Aćimovića je interesovala ličnost Dafine, a Crnjanski je o toj davnašnjoj ujninoj požudi govorio sa uzbuđenjem:

– Ima dosta od ujne u mojoj Dafini…

Prijatelj ga direktno pita:

– Da ste sa ujnom u Beču, na školovanju, spavali – da li bi se rodila Dafina?

Crnjanski odgovara:

– Možda ne…

Uveče, dok su se taksijem vraćali u dom Crnjanskog, ovaj mu se poveri:

– Vi ste čovek koji zna ćutati… Moji su papiri ostavljeni na sigurno mesto. Među najintimnijim, koji će biti otvoreni posle moje smrti, nalazi se vizit-karta Principesse Valmarana iz Venecije. To je bila jedna velika moja ljubav…

Aćimović ga pita – jesu li to one „maske koje su po mene došle“ iz „Lamenta“? Crnjanski mu kaže:

– Vi sve hoćete da znate. Mladi ste. Doživećete otvaranje moje zaostavštine…

Poruke tri poeme

Kako je Vuk Isakovič bio obučen studirao sam na ovim oficirima. Ja sam to malo preinačio i dao više austrijski karakter…”

Naravno, priča se odnosi na “Drugu knjigu Seoba”.

Aćimović nije dugo ostao u Londonu, a po povratku u Johanesburg svratio je opet u Rim i obaveštava ga da su njegovi papiri sigurno pohranjeni.

Prihvatio je ponudu “Prosvete” i uredniku Stevanu Raičkoviću poslao je, bez štamparskih grešaka, svoje tri poeme: “Stražilovo”, “Serbia” i “Lament nad Beogradom”. U pismu naglašava:

-… Ja bih želeo da tekst bude latinicom, iz više razloga.

Treba stvarati zajedničke tekstove za celu zemlju, treba latinicom štampati bar one tekstove koji imaju strane reči. Preslaganje u ćirilicu sasvim bi sigurno, kraj sve Vaše brige oko toga, ostavilo mnogo štamparskih grešaka u izdanju, a to bi bilo ružno. Kod nas su štamparske greške besmrtne, kao i stenice. Ćirilicom ne bismo mogli dati ni aksane.

Ja sam, u mojim godinama, a naročito kad se radi o ovakvom izdanju, vrlo osetljiv na štamparske greške. Ako bi ipak štampali ćirilicom, moj uslov je da mi pošaljete poslednju reviziju. Avionskom poštom to ide brzo.

Naslov knjige: Tri poeme – biće najbolje tako.

U tekstu ima stranih reči, a ima i imena iz prošlosti koja se ne znaju. Zato sam se rešio da Vam, u idućem pismu, pošaljem napomene, kratke, takvih aluzija i imena. To dajte na kraju kao: Napomene izdavača. Ili urednika. Dakle kao svoje.

Molim Vas da u ovakvom izdanju ne bude “pogovora”, ako želite baš da nešto uz to kažete, kao urednik, recite na povezu kao što se to u svetu uobičajilo, ili u zasebnom članku u časopisu.

U slučaju da imate još neka pitanja u vezi izdanja, javite…

A zatim, u post skriptumu: Privatno: zahvaljujem za dobre želje za godinu 1965, a i ja želim Vama i Vašoj porodici svaku sreću za ovu godinu koja je otpočela. Uspeha već imate.

Molim Vas da pozdravite svoju suprugu, a nadam se da je njeno zdravlje sad dobro. Kažite joj da je udati se za pesnika vrlo lako. Za to je potrebno samo plemenito srce. Teže je živeti sa pesnikom…

“Lament nad Beogradom” pisao je na plaži kraj Londona.

Crnjanski u dodatku pisma šalje svoje napomene za buduću knjigu “Tri poeme”:

Poema “Stražilovo” napisana je u Italiji, u proleće godine 1921. pri povratku iz Pariza. Ona je završena, na putu po Toskani, u mestu Fiesole, iznad Firence, u hotelu “Aurora”. (…)

Poema “Serbia” napisana je na novinarskom putu, na Krfu, gde je pisac, u kući našeg konzula, Anića, napisao nekoliko violentnih članaka za dnevni list “Vreme”, o stanju u kom je zatekao naša vojnička groblja. Na njih je, kako se u naslovu kaže: država potrošila manje nego što na Krfu košta magarac. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Boža Maksimović tražio je hapšenje i stavljanje pod sud pisca tih članaka.

Poema “Lament nad Beogradom”, napisana je, na odmoru, na plaži u blizini Londona, u mestu koje se zove Cooden Beach. Prvo, originalno, izdanje štampano je u ograničenom broju primeraka, u vanrednoj štampi štamparije “Garamond”. U Johanesburgu. Drugi tekst u “Književnim novinama” u Beogradu. U poemi ima nekoliko aluzija, na manje poznate geografske tačke, sa putovanja i života pesnika, a ima i aluzija na nekoliko njegovih pomrlih drugova, koji su danas i zaboravljeni.

Jan Majen je ostrvo u Arktičkom okeanu, kome je brod, kojim je pesnik putovao na izlet na Špitzbergen, išao u posetu. Na ostrvu ima svega jedna mala meteorološka stanica Norveške. Nije nastanjeno. Espanja je originalno ime Španije kud je pisac išao tri puta, a svaki put u vrlo različitim prilikama. Voli tu zemlju. Dobrović je poznati slikar Petar Dobrović, dugogodišnji poznanik i drugar pesnikov.

Kao i Sibe (Josip) Miličić, pesnik, Hvaranin, koji je u svom životu imao tri etape, koje kod nas vredi zapaziti: prvo, sa dve medalje za hrabrost u srbijanskoj vojsci, zatim drugu u NDH, i treću kada je pisao pesme “Partizanke”. Ližbua je Lisabon, glavni grad Portugala, gde je pesnik živeo, od maja do kraja avgusta, godine 1941. Finistere je uobičajeno ime Bretanje na krajnjoj tački francuske obale, na Atlantiku. Tuarezi su ratničko pleme Kabilije i nomadi Sahare.

Ming je stara dinastija Kine. Yang i Yin, muški i ženski princip u kineskoj mitologiji. Tao, glavni princip filozofski, taoista. Mandarini su bili najviši red kineskih velikodostojnika i državnih savetnika.

Strane reči su većinom poznate u ovom spevu. Ničevo je ruska reč za ništa, nada španska, za isto. Leiche je nemačka reč, za lešinu, cadavere talijanska, za isto. Tout passe je francuski, banalni, izraz za “sve prođe”.

Nao, hao, portugalska reč koju je teško prepisati, sasvim tačno, u našoj latinici phonetski, sa njenim, specijalnim aksanom i izgovorom, znači: ne, ne. Cormoran je ptica okeana. Francusko tombe znači grob. Somre je reč za tamu, podzemnu, a ombre za senku.

U svojoj izjavi Nikoli Drenovcu (“Pisci govore”, str. 65) pesnik je rekao da je “Lament nad Beogradom” labudova pesma…”

Emigracija u Nemačkoj se vajka da ništa nije učinila za Crnjanskog, a priča se uveliko da se vraća u zemlju. Među njima se, tim povodom, govori: – Jedini emigrant pred kim su titovci kapitulirali je Crnjanski…

“Seobe” veliko delo

Draganu Aćimoviću, u martu 1965. godine Crnjanski poručuje da je iz Rima dobio neke od svojih davno ostavljenih (na čuvanje) stvari – slike i filmove iz Nemačke, ali ne i filmove iz Španije, do kojih mu je posebno stalo.

Film iz Nemačke je upropašćen od vlage u podrumu, gde je stajao a sve su to, kako veli – sentimentalne vrednosti:

Slika moje žene, uz vazdušni brod koji je, pri ateriranju u Njujorku, propao. A ja sam imao mesto na brodu, na idućem putovanju.

Filmovi mog puta po španskom ratištu, 1937, imaju vrednost senzacionalnu i potrebni su mi za knjigu koju spremam. Nažalost, niti sam ih dobio, niti sam dobio pismo koje bi mi to protumačilo. Pređimo preko toga.

Nagađam zašto.

Još je mnogo gore što papire koje sam tražio niste našli. Sasvim sigurno znam da su ostavljeni tamo. Nekoliko knjiga, bez propratnog pisma, mi je poslato, ali nikakvi papiri. Da i preko toga pređem…

Predstoji kongres Međunarodnog PEN-a, na Bledu, u Jugoslaviji. Dobio je poziv da dođe, Aćimoviću piše:

– Da li ću ići na kongres PEN ne zavisi od mene. Imam nameru. Da li ću tom prilikom moći da svratim u Rim pitanje je veliko.

Mi smo iz Rima krenuli, opkoljeni talijanskom policijom, a imali smo naređenje da NIKO ne sme poneti više od 1 kofera. Ja sam tako. Posle se ispostavilo da su SVI poneli više. Oni iz Albanije i svoje sluškinje, metrese.

Tek sad na kraju života imam određeno mišljenje o svojim sunarodnicima. Pre sam bio, možda nećete verovati, naivan, jako…

Aćimoviću je dao više starih gravira i geografskih karata da mu ih proda, a istovremeno ga moli da mu pošalje pismo u kome bi napisao da mu ništa ne duguje – želi da ima čiste račune, kaže, sa prijateljima. Očito je da se spremao za povratak, o čemu iz svoje bliže okoline nikome nije ništa govorio, pa ni Draganu Aćimoviću u koga je imao puno poverenje.

Potpisao je sa beogradskom “Prosvetom” ugovor o objavljivanju sabranih dela. Ugovorom su obuhvaćene sve njegove stvari – kako sam kaže: u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Inače, veoma ga je oraspoložila studija profesora Beogradskog univerziteta, esejiste Nikole Miloševića, koji je na jedan potpuno nov način, iz jednog posebnog savremenog ugla ispitivao “Seobe”. Tim povodom Milošević mu piše:

– Još vrlo rano, kao srednjoškolac, počeo sam se interesovati problemima koji se nalaze negde na granici filozofije i literature.

To je i bio razlog što sam se, pre petnaest godina, upisao na grupu za takozvanu čistu filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, koju sam završio 1953. godine odbranivši diplomski rad iz oblasti estetike.

Posle završenih studija obreo sam se na Katedri za opštu (komparativnu) književnost Filološkog fakulteta, na kojoj se u zvanju asistenta i danas nalazim.

Sredinom 1963. godine pročitao sam Vaše “Seobe”. To je za mene bio, rećiću Vam bez imalo preterivanja, veliki intelektualni doživljaj. Impresioniran bogatstvom filozofskih i psiholoških implikacija Vašeg romana, uvideo sam da se o tome može napisati čitava knjiga.

I ne samo to.

Vaš roman ukazao mi se kao nešto bez čega nisam mogao zamisliti dalje sintetičko uobličavanje i dalje razvijanje mog pristupa izvesnim filozofskim i estetičkim problemima.

Zato sam, krajem 1963. počeo sa pisanjem knjige pod naslovom “Filozofski momenat u ’Seobama’ Miloša Crnjanskog”.

Kažem “knjige” zbog toga što će moj rad, kada bude završen, imati oko 300 kucanih strana, pa možda i više.

Prvo poglavlje mog rada posvećeno je prvoj knjizi “Seoba”. Drugo poglavlje čini ono što ste pročitali u “Delu”.

Treće je posvećeno filozofskim komentarima u strukturi Vašeg dela. Četvrto se bavi problemom usklađivanja ovih komentara sa pojedinim momentima arhitektonike Vaše knjige.

U petom i obimom najvećem poglavlju koje upravo završavam, reč je o odnosu filozofskog i psihološkog momenta u “Seobama”. Šesta glava valjalo bi da razmatra problem odnosa umetničke orijentacije Vaše knjige i takozvane istorijske istine.

Ovde se, na primer, pronose glasovi kako Vi kao pisac “Seoba” dosta dugujete knjizi Simeona Piščevića. Lako je, međutim, dokazati koliko su ovi glasovi neosnovani.

U sedmoj glavi razmotriću problem jezičke funkcije “Seoba” iz perspektive filozofskog momenta, a na kraju knjige biće još jedan završni zapis.

Nadam se da ću, ako mi to zdravlje i poslovne obaveze dozvole, za otprilike dva meseca biti gotov sa pisanjem knjige o Vašem romanu, posle čega ću je ponuditi izdavačkoj kući “Prosveta” u kojoj je jedan od urednika (Zoran Gavrilović) zainteresovan za njeno objavljivanje…

Prijatelja iz Johanesburga Dragana Aćimovića pita da li bi on potpisao jedan tekst, koji bi on sastavio, o tome koliku je “pomoć” primio Miloš Crnjanski od emigracije. Moli ga da to štampa pod svojim imenom, u nekom od emigrantskih glasila u kojem sarađuje. Prosto ga preklinje:

“Štampajte ga što pre možete, što više puta možete, što na više mesta možete. To će biti posle meni dokument.

Ne stidite se da to potpišete, a ako je Vaša želja potpišite kako god hoćete… Ja ću, pod svojim potpisom, objaviti više i oštrije od toga…”

Još nije izvesno da li će krajem juna putovati za Jugoslaviju, na kongres PEN-a na Bled. Lomi se. Aćimović mu šalje svoje pesme, da ih prevede na engleski. Crnjanski mu poručuje:

“Što se tiče mog pamfleta, poslaću Vam tekst, čim stignem…”

Razmišlja da ukoliko ode na Bled, svrati i do Beograda.

Ženu ne bi vodio.

Ona ima problema sa povećanim krvnim pritiskom – iznad njih je jedan Englez postavio nekakvu mašinu koja stvara veliku buku, pa im oboma ide na nerve.

Dovoljno veliki Srbin

Desimir Tošić, urednik “Naše reči”, sretao je Crnjanskog u Londonu i seća se da je bio “dovoljno Srbin da bude megaloman”, koji je voleo da “bude voljen”.

Aćimović mu iz Johanesburga javlja da je jedan njegov prijatelj bio u Beogradu i da jedini restoran gde se pristojno jede i pije, a ne košta mnogo i, sem toga, ima prijatnu atmosferu, jeste bivši Auto-klub, Klub književnika. Ostalo je, veli, ili sklupo, i samo za strance, ili “sasvim balkanski”.

Prijatelj mu piše i o slučaju Mihajla Mihajlova, disidenta kojeg su vlasti u Jugoslaviji osudile zbog pisanja o Rusiji, pa Crnjanskom navodi jedan primer iz vremena okupacije Srbije:

– General Nedić izdao naredbu opštinskim vlastima da batinaju sve one koje uhvate da slušaju Moskvu i London. Jedan banatski predsednik opštine obnarodovao je vest seljacima.

Kako mnoge Lale nisu razumele odmah vest (- Fortum, o čemu se radi?), predsednik im je to ovako razjasnio: “Ja znam, braćo, da vam je srce u Moskvi i razum u Londonu, ali ne zaboravite da vam je guzica u Banatu.”

Po toj istoj balkanskoj logici beogradski izdavači pečataju onog koji je na licu mesta i čuva guzicu, a ne onog koji je “daleko od očiju, daleko od srca”…

Što se pak PEN-a tiče, ja smatram da se radi o ideološkim pobudama, mada ima i udvaranja crncima, plus komunistički prsti. Svejedno, ako PEN osudi samo Južnu Afriku a ne i ogagevelog Tita što je hapsio Mihajlova, onda znači da ima dva metra. Ako pak osudi oba slučaja, chapeau!

Taj mali Rus (misli na Mihajla Mihajlova) napisao je nešto što me taknulo do srca. “It njas one and the same hand njhich killed Garcia Lorca, Madžim Gorki, Dimitrije Tucovic (u čemu se prebacio jer Tucović je poginuo na frontu) nad Tukhachevsky.

Ja bih dodao:

“Ista koja je ubila Gorana i Svetu (Svetislava) Stefanovića, Savkovića i Božovića (Gligorija), Đoku Jarca (Jovanovića) i Vesu Brezanca.” Srećom, više ne ubijaju zbog misaone subverzije, ali je Đilas u zatvoru. Ista ruka. Iste oči, Kainove, iste uši, u Beogradu…

Ambasadoru Srđi Prici otvoreno kaže:

– Želim da odem u moju zemlju na mesec-dva. Ako budem mogao tamo da živim – ostaću.

Ako ne, vratiću se u Englesku…

Sredinom juna 1965. godine Draganu Aćimoviću, u Južnu Afriku, piše:

Uzrok mog nepisanja, kome se čudite u vašim poslednjim pismima je vrlo prost, neće da mi nigde oprave pisaću mašinu, koja mi kvari velika slova, skače kao jarac, prlja, a ukoči se svaki čas.

Svi drže dan-dva, kažu u redu, a zatim počinje iznova. Mašinu, kao i ženu, ako ne valja od prve, trebalo bi kroz prozor. Nažalost ne mogu više da pišem rukom, pisma, jer bi bilo sasvim nečitko, rukom pišem još samo literarne beleške – a to liči, ne po značaju, ali po formi, na kvrge Leonarda.

Strpite se, dakle.

Osim toga, ni danas, na nekoliko dana pred polazak, ne znam da li ću ići na Bled. Ima nekoliko razloga, da neću moći, ali to nije za štampu. U svakom slučaju do septembra ići (ću) u posetu u Jugoslaviju.

Ambasador koji se menja, pozvao me je u goste, lično.

Proći ću, dakle, ulicama po kojima sam pre 30 godina hodao. Što se tiče literature, Tasa (Mladenović) mi je poslao svoju najnoviju zbirku pesama (izdanje “Prosvete”).

U zbirci ima jednu pesmu, a tri dela, koja je, po mom mišljenju najzad velika poezija. Svi oni pate od proliva pisanja stihova.

Eliotovci pišu kao stalno knjigovodstvo. Prevode vaših stihova pripremiću i poslaću vam pre polaska. PEN ide korporativno.

U ovdašnjem centru, možda će vas to interesovati, dali smo direktivu da novi internacionalni prezident bude Artur Miler, a Francuzi traže jednog Gvatemalca, koji sad živi u Parizu.

Golizam. Južna Afrika će imati teške dane na tom kongresu. Kongres će voditi Slovenci. Svi su čak i emigranti, pozvani. Tabori je već bio u N. (ovom) Sadu, pa je i u Peštu išao!

Milo Dor piše u Nemačkoj nipodaštavajući o literaturi u Beogradu, izuzev Krležu i Andrića, a redovan je saradnik u zagrebačkom Forumu.

On je persona grata Nemaca definitivno. Lansira jednu beogradsku mlađu grupu.

“Prosveta” je kao što znate potpisala sa mnom ugovor i sabrana dela sam očekivao da počnu. Videli ste, valjda, u “Politici” oglas.

Mesto mene rešili su, i ove godine, Andrića, na veliko. Nećete verovati, ali me to ni malo nije sneveselilo.

Sneveselilo me je nešto drugo, ali ni to nije za štampu.

“Prosveta” ovih dana pušta u prodaju “Tri poeme”.

Videćete štampu.

Pošto imam mnoge neprijatnosti, ovde, a mnogo posla oko puta, ovoliko u žurbi…

Upravniku Kolarčevog narodnog univerziteta Milanu Đokoviću poručuje da će uskoro doći u zemlju:

I ja se nadam da ćemo se videti ovog leta, najposle, a pre nego što dođem na Kongres na Bledu, svakako bih, prvo, u Beograd došao.

Nadam se da je moje srce za radost čvršće, nego Balokovićevo (Zlatko, poznati violinista jugoslovenskog porekla, koji je živeo i umro u Americi).

Ima sedamdeset dve godine.

A dvadeset četiri godine živi u emigraciji.

Nigde “gvozdene zavese”

Tačno 29. jula, Miloš Crnjanski stigao je na pristanište u Dover – s putničkim koferom, zimskim kaputom i šeširom. Zajedno s njim na brodu su bili ambasador Srđa Prica sa suprugom Vukicom. Upravo to je i bio uslov Crnjanskog – da putuje isključivo sa njima. Opsednut raznim fobijama, kao što je strah od naše ekstremne emigracije, verovao je porodici Prica, sa kojima se, otkako su u Londonu, sprijateljio, i u čijem je domu proveo bezbroj lepih časova.

– Strašno mi je da se vratim u Beograd posle toliko godina, govorio je pred polazak. Najtužnije mi je što ću videti sve one nekada lepe žene – sada babe…

Bio je, već na brodu, nervozan, uplašen. Jednog trenutka upitao je Pricu:

– Šta da ponesem od stvari?

Ovaj mu je odgovorio smejući se:

– Ćebe…

Zajedno sa stvarima ambasadora krenule su, ranije upakovane, i neke stvari Crnjanskog. Nešto nameštaja ostavio je u Londonu. Supruga je ostala – dogovorili su se bili da joj Crnjanski javi kada ona da dođe, ako je sve u redu…

Po dolasku u Francusku, zajedno su stigli u Pariz. Odatle je ambasador Prica krenuo u Opatiju, gde je imao vikend – kuću, a Crnjanski je otišao u Zapadnu Nemačku, u Augsburg, da se “seti starih uspomena”, a potom u Minhen, kod prijatelja zubara. Odatle je krenuo prema Trstu i Opatiji, kod Price.

Iz jugoslovenskog konzulata u Trstu, Srđi Prici je u Opatiju stigla poruka da hitno dođe. Kada se Prica javio telefonom konzulu Rudiju Janhubi, ovaj mu je rekao:

– Ovde je došao Crnjanski. Ima kartu za London, ako vi ne dođete po njega…

Istog dana krenuo je bračni par Prica u Trst, a u Jonhubinom stanu zatekli su društvo kako pije slovenačku rakiju, uz srpski kajmak.

– Znao sam da ćete doći – rekao je Crnjanski, obradovan kao malo dete.

Iz Trsta su zajedno krenuli istog dana u Jugoslaviju. Bio je kraj jula i lep letnji dan. Na graničnom prelazu Kozina, formalnosti su brzo obavljene, tako da su bez zadržavanja nastavili put dalje, prema Opatiji. Crnjanskom je bilo čudno – nije mu, u stvari, bilo jasno: kako to nema “gvozdene zavese”, nema milicije na svakom koraku, kako se u emigraciji pisalo i govorilo.

Napisao je odmah po dolasku pismo Vidi, u London – bio je oduševljen, razdragan, ozaren. Rano je odlazio na plažu, na kupanje, a zatim dugo šetao obalom, sve do Rijeke, grada njegove mladosti, u kojem je pohađao trgovačku akademiju.

Jednog dana, sasvim slučajno, našao se u društvu i Aleksandra Rankovića, ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije, i sa njim je otišao na Učku, gde su zajedno ručali.

“Politika” je objavila vest na dva stupca, sa slikom: “Književnik Miloš Crnjanski u Jugoslaviji” i napisala da se odmara na jadranskoj obali, ali ne kaže i gde. Bilo je to 25. jula 1965. godine.

U Johanesburg, Draganu Aćimoviću poslao je poruku: “Pamflet o napadu emigracije na mene odložio sam. Nadam se da ćete prikupljati ono što se o meni bude pisalo. Biće jednog dana neuzalud.”

Dolasku Miloša Crnjanskog u zemlju prethodila je depeša Jovana Veselinova, šefa srpske komunističke partije, bliskog saradnika Josipa Broza, upućena ambasadoru Srđi Prici, preko Ministarstva spoljnih poslova, dakle – Koče Popovića:

“Garantujemo trosoban stan. Do useljenja obezbeđujemo o našem trošku apartman u hotelu ’Ekscelzioru’ Beogradu”.

Po dolasku u Beograd, Veselinov je priredio, kažu savremenici, i večeru za Crnjanskog, u svome domu, na kojoj su bili Vukica i Srđa Prica, i Olga i Tanasije Mladenović.

Crnjanski, po dolasku u Beograd, s oduševljenjem govori o svome gradu:

“… Ovo je Amerika…”

U hotelu ga nerviraju brave na vratima: u Londonu su, na primer, sve brave nalevo, a ovde sve nadesno… Ili, jedan čovek u restoranu sedi preko puta i stalno ga gleda – bio je to jedan od gostiju koji je prepoznao čuvenog pisca i radoznalo ga je posmatrao.

Polako se, međutim, privikavao na Beograđane i Beograd. Sve je manje zazirao od ljudi iz neposredne okoline. Posle dvadesetak dana, iz Londona je stigla i supruga Vida.

Na putu se dogodila nevolja – jedan kofer sa rukopisima i ličnom prepiskom Miloša Crnjanskog se izgubio.

Jedna od prvih poseta bila je redakciji “Književnih novina”, gde je sa glavnim urednikom Tanasijem Mladenovićem i članovima redakcije vodio razgovor. Interesuje se u Narodnom pozorištu – šta je sa njegovom dramom “Tesla”, koju im je davno posao.

Kaže da ima još jednu dramu “koja će biti senzacija”, a koja se, veli, zove “Ju ha ha”. Govori i o svom novom romanu:

– “Roman o Londonu”, to će biti moja labudova pesma! Kao što je “Lament” labudova pesma u stihu… “Roman o Londonu” je labudova pesma u prozi…

Prav kao mladić, čilog koraka svakodnevno je u šetnji Pionirskim parkom, Kalemegdanom, Knez Mihailovom… A, onda se zatvara u svoju hotelsku sobu, gde radi na svojim rukopisima.

Tu, u sobi hotela “Ekscelzior”, pretrpanoj knjigama, svežnjevima rukopisa, neraspakovanim stvarima, prima mlade psice koji žele da ga pozdrave – on je za njih kultni pisac. Dolaze mu na poklonjenje. Jednome od njih, koji ga je pitao:

“Kada se Marina Cvetajeva vratila u Rusiju – ubila se, Kuprin kad je stigao – sagao se i poljubio rodnu grudu: šta ćete vi uraditi? – odgovorio je: “Ni jedno, ni drugo…”

Očaran velikim Teslom

Stiže Crnjanskom, 3. oktobra 1965. godine, u hotel pismo od Vojislava Jovanovića Maramboa, nešto starijeg ispisnika, bivšeg diplomatskog činovnika, književnog istoričara i urednika “Srpskog književnog glasnika”, vrsnog znalca narodne književnosti:

“Dopustite mi da Vam, iako nešto dockan, poželim srdačnu dobrodošlicu o Vašem dolasku u Beograd.

Ne kažem: povratku, jer sam Vas osećao uvek prisutnim u našoj sredini, u koju ovoga puta, bez lažne skromnosti, ubrajam i sebe kao Vašeg starog poštovaoca i prijatelja.

Ja danas živim uglavnom sa svojim kolegama i više-manje celo Vaše delo nalazi se nadomak moje ruke: otvaram ga po volji i sa uživanjem.

Zdravlje (poremećeno) ne dozvoljava mi česte izlaske, ali se ipak nadam da ću Vas uskoro sresti – možda čim sneg zaveje Avalu, gde će biti za Vas skijanja – ako Vas ne privuče Kopaonik ili Šara.

Očekujući to, ja Vam dostavljam priloženi Vaš rukopis koji ste mi poverili 1927. ili 1928. godine kao podsetnik za jednu biografsku belešku o Vama, u tada projektovanom novom izdanju “Srpske čitanke” koju sam izradio još pre onoga rata sa pokojnim M. Ivkovićem.

Do toga izdanja nije došlo; rukopis je ostao neupotrebljen, on je Vaša (i opšta) svojina.

Sa prijateljskim pozdravom Vaš odani…”

Početkom oktobra 1965. Crnjanski odlazi u Novi Sad. Došao je na obdanicu, a dočekali su ga Mladen Leskovac i Boško Petrović, prvi ljudi Matice srpske. Ručali su na Petrovaradinskoj tvrđavi – dan je bio lep i sunčan, pravo miholjsko leto.

Crnjanski je bio u svom iznošenom londonskom odelu, ali ga je “nosio gospodstvenom jednostavnošću i ležernošću”.

Krajem oktobra održano je na Kolarčevom univerzitetu, u velikoj dvorani, književno veče posvećeno Crnjanskom. Sala je bila prepuna, a govorio je Nikola Milošević, asistent Univerziteta, a zatim su čitani odlomci iz “Seoba” i “Lament nad Beogradom”. Piščeve reči da “nastavljamo tamo gde smo stali pre trideset godina”, među zvaničnicima u vlasti primljene su s podozrenjem.

Prehladio se tih dana – dobio je grip. Predlažu mu bliski prijatelji jednog lekara, on odbija, drugoga, trećega…

Sve odbija. O svakom se raspituje – ko je, šta je, iz koje je porodice. Najzad se odlučuje za dr Mihaila Bogdanovića, internistu bolnice “Dr Dragiša Mišović”. Sa njim će se sprijateljiti i on će narednih godina, sve do piščeve smrti, voditi brigu o njegovom zdravlju.

Polovinom novembra 1965, na memorandumu hotela “Ekscelzior”, u Kneza Miloša 5, odgovoriće na svojoj staroj pisaćoj mašini Vojislavu Jovanoviću Marambu:

“Dragi profesore,

primio sam Vaše pismo davno, ali u jurnjavi svojih prvih dana, posle 25 godina, u Beogradu, nisam stigao da Vam se javim.

Sve dok ne budem dobio stan, teško da bih mogao da otpočnem posete kod onih koje bih rado posetio, pa mi ostaje samo da Vam kažem da me je Vaše pismo mnogo obradovalo.

Ja nisam zaboravio Bled, iz godine 1940, otkad sam otišao, ne predvidevši to, razume se, u inostranstvo na 25 godina. A Vi znate da su Rimljani to smatrali za težu kaznu od smrtne.

Nisam zaboravio ni onu lepu damu koju ste Vi poslednje veče odveli na kocku, dok sam ja sa njenom ćerkom igrao.

Sudbina svakom deli njegovu ulogu dubokom mudrošću.

Hoću da kažem samo da Vas se sećam uvek rado i da će mi biti milo da se, kad dobijem stan, viđamo.

Želim Vam svako dobro. Sa srdačnim pozdravom..”.

Krajem1965. emigrantska štampa se opet okomila na Crnjanskog. Londonska “Naša reč” piše da se Crnjanski “najzad privukao Beogradu: najpre, preko Hrvatskog primorja, kao turist, da bi se na kraju obreo sa svojim ’Lamentom nad Beogradom’”. Emigranti, zatim, pišu:

“Nije samo nostalgija koja je gonila Crnjanskog u Socijalističku Federativnu Republiku.

Njegov unutrašnji moralni nemir bila je veća snaga koja ga je lomila i koja ga je slomila posle toliko godina uspešnog ali mučnog vrdakanja…”

U emigraciji ga kritikuju – da je “uvek bio težak i neprijatan čovek”.

U decembru 1965. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu počinju probe komada “Tesla”, u režiji Borislava Borozana. Teslu igra Vasa Pantelić. U “Ilustrovanoj politici” Crnjanski, tim povodom, izjavljuje:

“Postavljanju drame ’Tesla’ prethodio je jedan neobičan događaj.

Pozorišno delo počeo sam da pišem još u detinjstvu i baš pre neki dan u starim koferima koji su ostali sačuvani, pored slika oca i majke, pronašao sam i, neveštim dečjim rukopisom napisan, svoj tekst drame ’Gundulić’.

Neobično sam se obradovao… Ali, vratimo se na dramu ’Tesla’, za koju sam tokom vremena napisao šest verzija.

Pišući je, nisam pisao putem egzibicionista – Beketa ili Joneska – jer sam smatrao da komad o najvećem naučniku treba svako da razume, da ne sme privlačiti samo ekskluzivan krug mladih pozorišnih entuzijasta i snobova… Pitate – zašto me je privukla ličnost Nikole Tesle?

Iz toliko razloga da ih sve ne bih mogao nabrojati. Možda zato što je Tesla bio simbol jedinstva naših naroda…

Bio sam dečak od deset godina kad je Tesla, već slavan, došao u Beograd da prisustvuje puštanju u rad prvog telegrafa za Niš.

Na proslavi društva koje je nosilo njegovo ime, sreo se sa pesnikom Jovanom Jovanovićem Zmajem, čije je ’Đuliće’ obožavao i, razdragan poljubio Zmaja u ruku!…”

“Prosveta” objavljuje tri poeme Miloša Crnjanskog (“Stražilovo”, “Serbia” i “Lament nad Beogradom”), a Matica srpska i Srpska književna zadruga u zajedničkoj biblioteci “Srpska književnost u sto knjiga” objavljuju njegove dve knjige: “Lirika, proza, eseji i Lament nad Beogradom, Serbia” i “Seobe” (priređivač Živorad Stojković).

Sitan ali vitalan

Udruženi izdavači Matica srpska, “Mladost” iz Zagreba, “Prosveta” i sarajevska “Svjetlost” najavljuju krajem 1965. izdavanje sabranih dela Crnjanskog, u deset tomova, ćirilicom i latinicom, a priređivači su Stevan Raičković i Roksanda Njeguš.

Početkom 1966. godine u javnosti je zapažena polemika oko povratka Crnjanskog kući. Zagrebački časopis “Razlog” objavljuje tekst Milana Mirića, Srbina iz Hrvatske, “O tempora, o mores”, čiju okosnicu čine teze Marka Ristića objavljene u eseju “Tri mrtva pesnika”. Za drugu knjigu “Seoba”, Mirić kaže da je nije čitao, a da je “Lament” prigodna pesma. Između ostalog, on dalje piše:

“Ako netko danas namjerno prešućuje političku i novinarsku aktivnost Miloša Crnjanskog, i to čini u ime njegovih najboljih djela, onda on nije shvatio ta djela, zapravo radi protiv tih djela, i protiv pjesnika Miloša Crnjanskog.”

Odgovorio mu je veoma oštro Pavle Zorić u “Književnim novinama”, člankom “Neznanje udruženo s mržnjom”. U polemiku se uključio i Vasilije Kalezić, koji u “Gledištima” piše “O Crnjanskom danas”, ističući da delu ovog pisca “neće mnogo doprineti nekritički hvalospevi ili zanemarivanje ili naopako tumačenje podataka iz pesnikove biografije…”

Istovremeno, Kalezić zaključuje da Crnjanski “i dalje stvara i time nikoga ne sprečava da o njemu, čoveku i pesniku, kritički i istinito piše.”

U narodnom pozorištu, 7. aprila 1966. godine, održana je premijera drame Crnjanskog “Tesla”, biografske priče o velikom naučniku Nikoli Tesli. Muharem Pervić, kritičar “Politike”, kaže da “pojam dobrog pozorišta, kako ga shvata Crnjanski, podrazumeva i dobro posećeno pozorište”.

Očigledno se autor “Nikole Tesle”, po Perviću, trudio da svoju dramu dovede u sklad sa ovakvim shvatanjima, ali, nažalost, ova plemenita težnja za komunikativnim teatrom, za jasnoćom i pristupačnošću nije uvek uspevala “da prebrodi banalnost i dosegne eleganciju i šarm jednostavnih, ali ne uprošćenih dramskih tvorevina”.

Sam Crnjanski je nezadovoljan i zahteva da se predstava skine sa repertoara. Uprava pozorišta udovoljava tom zahtevu i 22. maja izvedena je poslednji, sedmi put.

Krajem jula i početkom avgusta Crnjanski boravi u Puli, gde gleda filmove na filmskom festivalu domaćeg filma. Kaže novinarima da bi želeo da napiše roman o povratku.

– Nadam se da ću stići da napišem roman “Povratak”, roman o nemogućnosti povratka u prošlost, najstrašnijem fenomenu jave i sna kod čoveka…

Odlazi, potom, u Sarajevo. Odseda u hotelu “Evropa”, traži istu sobu u kojoj je pre nepune tri decenije boravio.

Javlja se Meši Selimoviću, koji je presrećan da mu bude domaćin. Odvešće ga u ekskluzivno izletište najvišeg političkog vrha Bosne i Hercegovine – Stojčevac, kraj Ilidže, u kojem je do pre neki dan boravio Ivo Andrić, na putu za Herceg Novi. Tamo sreću Rodoljuba Čolakovića, jednog od najviših saveznih funkcionera, koji u svoj dnevnik zapisuje:

Došao Meša Selimović sa Crnjanskim – omalen, sitan, ali još vitalan i duhovno svež. Kaže da me je video u Londonu na jednom predavanju (1958).

Ostali smo dugo u razgovoru. Pričao je o emigrantskom životu uopšte, a onda o našoj emigraciji…”

Izdavačka kuće “Nolit” objavljuje roman, hroniku, memoare, kako sve nazivaju novi rukopis Crnjanskog “Kod Hiperborejaca”, u dve knjige. Hiperboreja je, kaže legenda, “prijatno i plodno ostrvo, severno od Škotske…” to je zemlja u kojoj “ljudi ne znaju za tugu”. To je svojevrsna oporuka, “konačni kredo i saldo duhovne avanture Miloša Crnjanskog”. Na početku knjige, pisac kaže:

“Sva lica pomenuta u ovoj knjizi žive, ili su živela u stvarnosti. U ovoj knjizi, međutim, sva njihova imena, karakteri, literarne su kreacije koje nemaju veze ni sa jednim licem u stvarnosti, nego predstavljaju irealne fikcije prema piščevoj potrebi za priču o prošlosti.”

Marko Ristić izjavljuje u zagrebačkom “Vjesniku”:

“A ono što sam o Crnjanskom u tom eseju (’Tri mrtva pesnika’) rekao, ni posle objavljivanja i najavljivanja čitavog niza novih dela Crnjanskog, ni posle svih intervjua s njim, ni posle njegovog povratka u zemlju, nisam smatrao za potrebno da podvrgnem ma kakvoj reviziji.”

Crnjanski čita u originalu Ilju Erenburga, Tvardovskog, Jevtušenka, zatim na engleskom, nemačkom, francuskom, španskom, italijanskom… Izlaze sabrana dela u deset knjiga. On je pisac u žiži interesovanja javnosti – o njemu se piše, on daje intervjue, njegovo delo se tumači. Čak i Marko Ristić, koji ga ne podnosi, ni kao čoveka, ni kao pisca, mora svom preštampanom eseju “Tri mrtva pesnika” da doda napomenu, u kojoj će, između ostalog, reći:

“Moram da priznam da je ovo moje tvrđenje o njegovoj konačnoj književnoj sterilnosti, Crnjanski demantovao objavljivanjem, godine 1962, onih osam stotina i pedeset strana koje sačinjavaju drugu knjigu ’Seoba’. Ne odričem se time zaključaka koji proizlaze iz mojih davnih pretpostavki o moralnom i socijalnom smislu poezije.”

A povodom knjige “Kod Hiperborejaca”, “Politika” u januaru 1967. iz pera Zorana Gluščevića piše:

“Memoari Miloša Crnjanskog predstavljaju bogat i raznolik književni pano… Sva poglavlja nisu ujednačena niti stegnuta preko potrebnom discipinom. Ali na većini stranica prisutna je ona volja za merom koja krasi velika dela. Tu smo dobili najblistavije trenutke njegove pesničko-esejističke imaginacije…”

U proleće 1967. boravi u Kragujevcu – razgovara sa kulturnim radnicima, posećuju ustanove kulture i Spomen-park u Šumaricama, groblje streljanih đaka i profesora.

Obe knjige “Seoba” izlaze u Budimpešti, u prevodu na mađarski jezik Zoltana Čuke, njegovog prijatelja i poznanika iz predratnih vremena.

“Seobe” posle “Avlije”

Pisac upravo radi na svojoj novoj knjizi, na priči o Mikelanđelu, italijanskom renesansnom vajaru, slikaru, arhitekti, pesniku soneta i madrigala. To je knjiga koju, kaže, piše godinama. Iako su o ovom velikom umetniku napisane stotine knjiga, skromnih i luksuznih monografija, a njegov život i delo osvetljavani iz raznih uglova, Crnjanski uporno radi, piše svoje viđenje Mikelanđela Buonarotija. Na pitanje: ima li smisla pisati takvu knjigu, jednostavno odgovara:

– Ima. Zato, pre svega, što, na našem jeziku, o Mikelanđelu, ima malo pisanoga. Drugo, zato što je, čak i poslednjih godina, napisano, o Mikelanđelu, štošta, što je novo, pa bi to mogla biti još jedna knjiga…

Ni moja knjiga neće biti bez novoga. U svakom slučaju, ne bez stavljanja novih pitanja. (A pisana osam godina, posle skoro 50 godina studija.) Knjiga jednog pesnika, koji stavlja pitanja koja su, dosad, prećutana, ili skrivena, i zaboravljena, i esteta, i istoričara umetnosti. Fakta pokrivena traženjem jednog baroknog Mikelanđela, po teorijama veli Crnjanski.

Ima sedamdeset godina.

Gotovo je sam. Okružuju ga jedino mladi pisci.

Crnjanski izjavljuje:

– Prijateljstva su lepa kad su iz detinjstva, rata, i, na primer, zatvora. U starosti su prijateljstva prijatna, ali nisu duboka.

Poneki prijatelj se pokaže da je jezuita. U “životnim iskušenjima” voleo sam da budem sam i da se pouzdam u samog sebe…

– Zavist je isto tako česta kao i prijateljstvo, u literaturi, jer je prirodna – a ja nisam anđeo…

Piše mu iz Lozane izdavač Vladimir Dimitrijević, u aprilu 1970:

“Vi ćete kroz nedelju dana dobiti prve primerke ’Dnevnika o Čarnojeviću’. Knjiga će biti lepo opremljena i bilo bi mi vrlo milo kad bi Vam se svidela. Sa moje strane očekujem sa nestrpljenjem da ta knjiga izađe, to će biti za mene kao neko oduženje zemlji Srbiji.

Čitam u ’Savremeniku’ ’Embahade’. Vanredno. I kao uvek uz Vaša dela doživljavam pravo ushićenje… Verujem da će Vas francusko izdanje ’Dnevnika’ dobro i prirodno predstaviti Parižanima, pošto francuska provincija još ne zna da je na jugu Italija, a na zapadu Nemačka, a kamoli da postoji negde Srbija, a u njoj i literatura…

A da duševno oni odavno nemaju takvu prozu i takvu poeziju u to ne treba da se sumnja… Da li Vas je Jugoslavija predložila za Nobelovu nagradu?…”

Odlazi na književne večeri u Valjevo, Pančevo… NIN ga moli za učešće u anketi o starosti. Kaže im:

– Pitate kako treba stariti? Prirodno. Stariti, to je najprirodnije u životu. To je jedini roman koji se, a pre, a posle, doživi…

“Nolit”, zahvaljujući prijateljstvu njegovog direktora Save Lazarevića sa Crnjanskim, dobija za objavljivanje “istorijski roman u klasičnom smislu reči” “Kap španske krvi”.

Za pisanje ove knjige, nastale između dva svetska rata, Crnjanski se inspirisao biografijom bavarskog kralja Ludviga I. Tema je: ljubav i politika. Povodom ove knjige Eli Finci u “Politici” piše:

“’Kap španske krvi’ je roman o čuvenoj španskoj plesačici Loli Montez, upravo o jednom kratkom i izuzetno burnom periodu njenog života, od dolaska u Minhen 1847. do odlaska iz njega prekretne 1848. godine. Sve što on o Loli Montez hoće da kaže, samo su varijacije naslova: da je ona kap vrele španske krvi…

Za jednog pisca kakav je Crnjanski, u svojim senzibilnim lirskim tkanjima i modernim analitičkim raščlanjavanjima, to je višestrano nedovoljno.”

U aprilu 1971. godine, na godišnjoj skupštini Udruženja književnika Srbije, Crnjanskom je dodeljena nagrada za životno delo. Ceo iznos nagrade poklonio je Fondu za izgradnju pruge Beograd – Bar (milion dinara). On je, tom prilikom, podsetio da je još 1932. godine pisao:

“Železnica koja će vezivati Dunav i Jadran, tzv. Jadranska pruga, svakako je jedna od veza na kojoj se, iako sa teškoćama i zakašnjanjem, radi…”

U listu “Student” izjavljuje, povodom izvesne rang-liste o najznačajnijim posleratnim delima u našoj literaturi, gde je na prvo mesto stavljena Andrićeva “Prokleta avlija”, a zatim “Seobe”…:

– Ne bih mogao da priznam, nikad, da je moj roman, drugi, pa ni iza romana mog starog prijatelja, Ive Andrića, nobelovca, ne bih to priznao čak, nijednom, među našim književnicima, mojim savremenicima. Mislim samo da ovakve rang-liste književnika nemaju smisla, jer su, skoro, uvek, lične.

Na 64. redovnoj godišnjoj skupštini Srpske književne zadruge Crnjanski je zajedno sa Desankom Maksimović i profesorom Medicinskog fakulteta, infektologom Kostom Todorovićem, izabran za počasnog člana. Tim povodom, 17. maja 1971, kaže:

– Za mene je ovo jedan prijatan dan. Ja sam pre pola stoleća ušao u ovu kuću, Univerzitet.

Ja sam ovde diplomirao, ovim stepenicama sam išao, u auli smo pripremali demonstracije. Za mene je ovo, dakle, jedan doživljaj, istina, kada čovek dolazi tako blizu sedamdeset osmoj godini, kao što sam ja, onda je sve doživljaj.

Ja bih samo hteo da kažem nekoliko reči Srpskoj književnoj zadruzi, kao znak da sam zahvalan za ovu počast, one plave knjige koje sam i ja u detinjstvu u Temišvaru čekao, koje su prelazile granice, one su sačuvale nešto od tog divljenja koje imam za našu knjigu, baš zato što su te plave knjige bile iznad onih pokatkad gadnih materijalnih želja koje često danas knjige i šund znače.

O Crnjanskom i njegovom delu često se piše u novinama i časopisima. Izlazi i studija dr Aleksandra – Saše Petrova “Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo”. Nešto ranije, Srpska književna zadruga objavila je studiju najboljeg znalca stvaralaštva Crnjanskog Nikole Miloševića “Roman Miloša Crnjanskog”.

Akademija – ne, hvala!

Godina 1971. označila je jedan izuzetan događaj u novijoj srpskoj književnosti: iz štampe je izašo “Roman o Londonu” Miloša Crnjanskog. Na pitanje novinara – zašto je izabrao da govori o ruskoj emigraciji, a ne o našoj – pisac kaže:

– Naša emigracija ne bi bila zahvalna tema za pisca. Podeljena je, jadna, sažaljenja dostojna. Ona je vrlo tragična, ali nije za roman. Sa ruskom emigracijom je drugačije. Ona je na drugi način prisutna u životu. I, zato, vredna piščeve pažnje.

Predrag Palavestra, povodom ovog romana, piše u “Politici” da je “pojava ’Romana o Londonu’ Miloša Crnjanskog radostan praznik današnje srpske književnosti”, a zatim dodaje:

“Moderan roman, kakav se ni u većim književnostima ne piše čak ni svake decenije, ’Roman o Londonu’ osvetljava neke vidove egzistencijalne moralno-psihološke dileme bespomoćnog čoveka epohe raseljenih lica.

Svoj univerzalni i kosmopolitiski duh ta knjiga ostvaruje na taj način što čoveka čini osnovom kosmičke tragedije.”

U januaru 1972 godine, u Teatru poezije u Beogradu, izvedena je, u adaptaciji i režiji Jovana Putnika, “Lirika Itake”.

Povređđen je zbog odnosa Srpske akademije nauka i umetnosti prema njemu. O tome i novine pišu – Crnjanski je u Odeljenju za jezik i književnost predložen za dopisnog člana.

On je taj predlog sa indignacijom odbio – posle šezdeset godina književnog rada i skoro osamdeset godina života, “taj nivo” mu nije odgovarao, bio je uvredljiv.

U izjavi “Večernjim novostima” Crnjanski je objasnio kako je do svega ovog došlo:

– Negde sam čuo da me je Dobrica Ćosić predložio za dopisnog člana Akademije. Razgovarao sam sa njim i rekao mu da to nikako ne dolazi u obzir. Pa, u Odeljenju za književnost u Akademiji ima i mojih đaka. Bilo bi smešno da ulazim posle njih, i to kad punim sedamdeset devet godina…

Uostalom, nikada ne bih nionako postao njihov član. Zadovoljan sam svojim delom i to mi je najveća nagrada.

Reklama mi nije potrebna, kao ni svakom dobrom piscu, jer mi nismo ni glumci ni pevači.

Prepustimo to mesto ljudima koji žele karijeru. O meni neka sude čitaoci, tiho i neprimetno. Kao o Sartru, koji je odbio Nobelovu nagradu…”

“Roman o Londonu” jednoglasnom odlukom žirija dobio je početkom 1972. NIN-ovu nagradu kritike, u konkurenciji četrdesetak romana. Tim povodom Crnjanski kaže novinarima:

– “Roman o Londonu” sam svojom rukom prekucavao pet-šest puta. Možete misliti koliko me je to zamorilo. Rukopis mi je takav da ga ni bog-otac ne može dešifrovati: zato sam prinuđen da sve radim sam…

Pisati danas roman, to je konjski posao. Lekari to znaju, znaju i ljudi u osiguravajućim društvima. U Geteovo doba, kad se pisalo stojeći, bilo je podnošljivije nego sada: sediš satima pogrbljen i preturaš po rukopisima nespokojnim…

No, ja ne želim da mnogo govorim o mukama koje sam imao pišući ovu i druge knjige. Držim se one Bikonsfildove: “Nikad nemoj da se potužiš, i nikad nemoj da tumačiš!”

…Meni je potreban samo fizički odmor, pošto još ne osećam da mi nedostaje mentalna svežina. Ne plašim se da ću duhovno osiromašiti, uprkos godinama. Videli ste, Palavestra je pojavu “Romana o Londonu” nazvao praznikom srpske književnosti.

Ja ne znam da li je to tačno, ali smatram da je ova knjiga praznik mog književnog dela.

Zar onda, u sedamdeset devetoj godini života, ne bih imao razloga da budem zadovoljan.

Istovremeno, Crnjanski izjavljuje:

– Roman, naime, nikako ne treba primiti kao biografski… U njemu ima nešto od mojih iskustava, ali nikako ne treba verovati kako sam svaku dogodovštinu prethodno morao osetiti na svojoj koži.

Kao što ni autor kriminalističkih romana ne učestvuje u revolveraškim dvobojima koje opisuje – tako ni iza fabule “Romana o Londonu” ne stoji moj život.

To je, u stvari, knjiga o jednom Rusu koji nije bio knez, niti se zvao Rjepin…

U klubu “Politike”, na svečanosti kojoj su prisustvovali istaknuti kulturni i javni radnici Beograda, među kojima su bili i viđeni pisci, kao što su Dušan Matić i Branko Ćopić, Crnjanskom je uručena 20. juna 1972. NIN-ova nagrada za roman godine.

O dobitniku nagrade govorio je književni kritičar, član žirija dr Draško Ređep, s kojim se on davno, još iz Londona, dopisivao.

Krajem toga meseca, Crnjanski će boraviti u Novom Sadu i Sremskim Karlovcima. Prihvatiće, tom prilikom, i ponudu Ređepa, koji je direktor “Neoplanta-filma”, da se “Seobe” ekranizuju. On se sam ponudio da napiše scenario, a da režiser bude Aleksandar – Saša Petrović.

Treći program Radio-Beograda emituje “engleske uspomene” Crnjanskog: “Prvi pomeni Srba u Engleskoj”, “Britansko-balkanske veze”, “Kelti u našim rekama”, “Vendski trag u Britaniji”, “Odnosi Velike Britanije i Srba u prošlosti”, “Engleski istoričar Turaka o Kosovskoj bici”…

“Roman o Londonu” je događaj sezone u anketi “Politike”. Crnjanski na to kaže:

– Ne mogu da kažem da mi ne prija sva ta larma koja se digla oko mog “Romana o Londonu”. Dobre kritike, nagrada, drugo izdanje koje je ubrzo došlo do čitalaca, daju mi pravo da kažem da je – bar za mene – to bio događaj sezone.

Iz štampe izlaze “Odabrani stihovi” Crnjanskog. Sam pesnik je sačinio ovaj izbor za “Nolitovu” antologiju.

I pri kraju ove godine još jedna izjava Crnjanskog, uoči rođendana, u oktobru:

– Sakriću se toga dana i provesti ga bez slavlja. Uopšte, književnik u ovim godinama treba da ućuti, da pregleda šta je napravio i da se drži po strani…

Institut za književnost i umetnost u Beogradu objavljuju “Zbornik radova o Milošu Crnjanskom”.

Mislim najviše o smrti

Pita velikog pisca Dragoslav – Zira Adamović, urednik „Politike“: – Ko je na vas presudno uticao i zašto?

– Kazao bih ovo: moj otac Toma Crnjanski i moj učitelj u srpskoj osnovnoj školi, u Temišvaru, Dušan Berić, bili su prvi uticaji… Pamtim oca kad je, u Ilanči, čitao uvodne članke Svetozara Markovića i ratni dnevnik Pera Todorovića. Kad je umro, ostao mi je iza njega pun sanduk raznih knjiga i mnogo godišta „Zastave“ i „Straže“. Ta je literatura ostavila dubokog traga u meni. Učitelj Berić bio je izuzetan čovek. Čitao nam je Igoa, Merimea, bio je sjajan glumac, nama, đacima koji smo ga netremice gledali, pričao je o Žanu Valžanu i gotovo ga glumio pred nama…

A onda, kao da se prisetio:

– U stvari, mislim da na mene niko nije pojedinačno uticao. Uticali su, svakako, svi pisci koje sam čitao. Dok je broj pisaca i štampanih knjiga bio mali, pisac je mogao da zapazi ko je – ako je – na njegovo stvaranje uticao. Danas, kada prosečan pisac čita hiljade knjiga i poznaje stotine pisaca, lično, teško bi mu bilo reći ko je na njega stvarno uticao… Čitao sam celog života. Uobražavam da dobro čitam latinski, još u detinjstvu sam učio grčki, naučio sam rano mađarski, potom nemački i francuski; na Rijeci sam učio italijanski, zatim engleski, španski, portugalski. Ruski sam učio znatno kasnije, mogu da čitam vrlo dobro, da govorim ne.

U maju 1973. dobija još jedno priznanje: nagradu „Disovog proleća“, tradicionalnog priznanja koje Čačak dodeljuje u spomen na pesnika Vladislava Petkovića Disa. Na putu za Čačak svraće u Gornji Milanovac, gde posećuje kuću u kojoj se rodio njegov prijatelj i kolega, profesor Momčilo Nastasijević. Sa njim su pesnik i istoričar književnosti, tako reći, i vršnjak Božidar Boža Kovačević, onda Gvozden Jovanić, Sava Lazarević, Milosav – Buca Mirković… Na prigodnoj svečanosti u Domu kulture u Čačku, o Crnjanskom su govorili Radomir – Rade Konstantinović i Nikola Milošević, a zatim je Crnjanski govorio o svojim uspomenama na Disa i Skerlića. Posetio je i Ovčar banju i neke od manastira, a u razgovoru za časopis „Gradac“, na pitanje: „Ima li nešto što nije hteo da napiše?“, odgovara:

– Svaki književnik pri kraju života može da vam kaže da je mnogo stvari hteo, „mnogo hteo, mnogo započeo“, pa onda nije mogao da napiše. A ima kod svakog književnika i nešto što je smetalo, od čega je odustao. Ja sam nekoliko puta u svojim intervjuima, koji su uneti u našu književnost, rekao da „Seobe“ nisu ono što je trebalo da budu… Izašle su samo tri knjige, u stvari, dve. Da li ću ja napisati još jednu, ili dve knjige, zavisi od života…

Pitaju ga šta sada radi?

– Vi pitate mene, čoveka koji puni osamdesetu godinu, o čemu misli. Mislim najviše o smrti. Mislim o onome što je bilo i što će biti. To nije strah od smrti. To je jedno pomirenje s tim da prolazimo,“kao što prolazi žuto lišće“, kaže još Omir… I, prema tome, razmišljam o tim stvarima, uređujem svoju biblioteku, bacam ono što ne treba da postoji, gledam ono što me interesuje… Prema tome, o tome mislim… I pišem… Možda neke stvari neću objaviti, ali to je moja privatna stvar…

Bio je raspoložen. Pričao je okupljenim prijateljima i poštovaocima svoje dogodovštine iz bliže i dalje prošlosti, kao što je ova kada ga je posle Prvog svetskog rata primio ministar prosvete:

– Hteo sam da mu polaskam. Rekao sam mu: „Gospodine ministre, sa svojom bradicom vi ličite na Đuru Jakšića.“ Zar na tu pijanduru? – rekao mi je ljutito…

Pesnik i kritičar Milan Komnenić razgovarao je sa Crnjanskim za časopis „Delo“ – o njegovom jeziku, stilu, sintaksi.

– Mnogo su se pitali kako sam došao do mog jezika. Jezik je posledica života, kretanja od Temišvara, gde se nije govorilo čisto srpski, ali se u mojoj porodici govorilo čisto srpski, pa kretanje do Beograda i dalje, života mog, koji je vezan za zemlju bio, pa sam prema tome, i govorio tako. Šta sam pravio ja od tog jezika? Prvo, smeju se uvek mojim zapetama. Zapete su želja za logikom. One su želja da se čitaocu nametne volja pisca. Može biti da to nije bogzna kako lepo, ali je neumitno…

Komnenić ga pita o pesnicima, o kritici. Crnjanski odgovara:

– Ono što je bilo ružno u našoj kritici, svinjarije, u odnosu prema meni, jeste, što su neprekidno pronalazili šta sam ja: te Mađar i mađarska kultura, te ne znam ova kultura, te ona… Ma nije, brate! Ja sam isto što i drugi ovde. Ja, razume se, danas, ne mogu reći da to sve nije bilo. Bilo je, bio sam fanatik, ali to se kondenzovalo.

Voli da prošeta Terazijama, da svrati do „Moskve“ ili u „Nolit“, do Save Lazarevića, na kafu, na razgovor. U jednom od tih razgovora kod svoga izdavača povela se reč o Jovanu Dučiću:

– Meni kažu da mrzim Dučića. Ja sam ga voleo. Ko ga ne bi voleo kada bi čuo kako je lep srpski jezik govorio, kako je lepo govorio! Ali, zamislite, palo mu na pamet da Musoliniju nosi Miroslavljevo jevanđelje! Rekao Musoliniju da je zaštitnik Srpstva! Gluposti! A Ćano, kao zet moćnog čoveka, morao je takav biti, bio je zmija, mlad i cinik… Zamislite, meni je Džadžić rekao da ima jednog Mikelanđela… Koješta, fantasta…

U mimohodu, katkad sretne Ivu Andrića, upravo tu na Terazijama – on obično ide ka Kalegemdanu ili Tašmajdanu. Nisu više imali temu za razgovor. Svaki od njih živeo je svoj žviot. Andrića su pazili i o njemu brigu vodili drugi ljudi, pa i zvanična država. A Crnjanskog je pazio jedan deo srpske literature, onaj mlađi. I dok su se nadrealisti, svi odreda, tako reći, dodvoravali Andriću, Crnjanskog su se klonili i obostrano su se prezirali.

„Dnevnik o Čarnojeviću“ izlazi u Budimpešti.

Zatočenik doma svog

U repunom amfiteatru Filološkog fakulteta u Beogradu, 10. marta 1974. godine, studentima govori o svom stvaralaštvu, o načinu pisanja, o pesnicima i piscima koje je voleo.

A u rodnom Čongradu, u Mađarskoj, za koji nije bio emotivno vezan, početkom jula 1974. godine održano je veliko književno veče, njemu u čast, a govorio je Stojan Vujičić, naučni saradnik Mađarske akademije nauka, inače najviđeniji Srbin u mađarskoj javnosti, istoričar književnosti i pesnik.

Radi na knjizi o Mikelanđelu. Govori najbližim prijateljima o teškoćama prilikom komponovanja knjige – isprepletane su nauka, umetnost, polemika. Posao veliki i težak.

U tradicionalnoj letnjoj anketi “Politike”, “Šta je za vas bio događaj sezone?” – Crnjanski odgovara:

– Mnogo me je obradovao Njegošev mauzolej. Da jedan narod digne svoga pesnika na najvišu stenu i da mu napravi jedan takav mauzolej, toga nema u svetu. To je vanredno lepo za Crnu Goru i za sve nas. To mi se jako dopalo.

A književni matine, priređen 13. oktobra 1974. u 11 časova, u Narodnom pozorištu u Beogradu, bio je centralni događaj te jeseni u jugoslovenskoj prestonici.

Jer, na tom matineu su učestvovali: Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Meša Selimović, Branko Ćopić, Vasko Popa, Stevan Raičković. Prvi i poslednji put na okupu velikani srpske književnosti. Pošto je sam Crnjanski pročitao neke svoje stihove, onda je, naizmenično s prvakinjom Narodnog pozorišta Ksenijom Jovanović, govorio “Lament nad Beogradom”. Dvorana je bila pretesna da primi sve one koji su želeli da prisustvuju ovom događaju.

Aprila 1975. godine, Narodna biblioteka Srbije saopštila je da je u anketi u sedamdeset i jednoj biblioteci ove republike “Roman o Londonu”, Miloša Crnjanskog, najčitanija knjiga u 1974. godini. Primajući nagradu (10.000 dinara), Crnjanski je rekao:

– Srećan sam što prvi dobijam ovo visoko priznanje široke čitalačke publike i uveren da će ono postati jedna od najdražih nagrada piscima koji će je narednih godina primati…

Mesec dana ranije – 13. marta 1975. na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu umro je Ivo Andrić, ispraćen uz najveće državne i ostale svečanosti.

Ta vest ga je potresla – bio je veoma uznemiren. Pokušava da mir nađe u pisanju, naravno, knjige o Mikelanđelu. Nastoji da sklopi fragmente ranije napisane.

“Nolit” 1976. godineobjavljuje zapaženu studiju Petra Džadžića “Prostori sreće u delu Miloša Crnjanskog”.

Ne oseća se dobro. Malaksalost, razdražljivost, pa i znaci depresije.

Iz kuće, iz svoga doma u Maršala Tolbuhina 81, kod kafane “Vltava”, takoreći, ne izlazi. Bio je jednom u čuvenoj kafani na obali Save, prema Obrenovcu, “Kod Mije Alasa” – u knjigu gostiju upisao je:

“Miji Alasu nema ničeg lepšeg od ribe u vodi.

Crnjanski.”

Fizičko nekretanje još više slabi njegovu kondiciju – uspeva da ustane iz fotelje, ili da se digne iz postelje bez pomoći supruge Vide.

Izbegava da primi u kući najbliže prijatelje.

Odbija i pomoć sa strane. Doktor Bogdanović jedva uspeva da ga ubedi da prihvati pomoć lekara, tako da je nekako stao na noge.

I arterioskleroza je napredovala. Istina, u razgovoru sa najbližim iskrsli bi piščevi lucidni trenuci, ali čim bi se pojavio neki teži problem, emocionalni i psihički – Crnjanski se gubio.

Tog leta, 19. jula 1977. godine, Miloš Crnjanski piše svoju poslednju volju:

– Ja, Miloš Crnjanski, književnik iz Beograda, sa stanom u Ulici maršala Tolbuhina 81, želeći da rasporedim sa svojom imovinom za slučaj svoje smrti, pri punoj svesti i posle zrelog razmišljanja, odlučio sam, kako sledi:

Od imovine imam sledeće stvari:

Gotov novac na štednoj knjižici kod “Beogradske banke” u Beogradu.

Prihod od autorskog prava za štampanje, izdavanje, prevođenje i bilo koje druge publikacije mojih književnih dela i moga rada.

Pokretne stvari: nameštaj, slike, ćilime i sve druge stvari u stanu za stanovanje.

Nekretnina nemam.

Svu tu svoju imovinu, koju sam naveo, kao i sve druge stvari koje se nađu kod mene i u mojoj imovini u času moje smrti, ostavljam u nasleđe mojoj supruzi Vidi Crnjanski, rođenoj Ružić, iz Beograda, s kojom živim u braku više od 50 godina. Dece i potomaka nemam, niti drugih srodnika u prvoj liniji.

Ovo je moja poslednja volja i želim da je kao takvu svi poštuju i da kao takva bude izvršena.

Dementnost napreduje.

Polako se opraštao od sveta i života, okružen fotografijama majke, Vide, svojim portretom (rad Save Šumanovića, s posvetom), Dobrovićevim crtežima, Bijelićevim slikama, svojom pisaćom mašinom “adler”… skromnom bibliotekom, svojim knjigama…

Sve je gotovo, doktore

Doktor Mihailo Bogdanović uspeo je jednog dana, u leto 1977. godine, da velikog pisca izvede iz njegovog stana, da odu do Avale, u kafanu “Kumbara”, na ručak. Sedeli su na doksatu, jeli roštilj, pili crno vino…

Doktor mu je pričao o boravku u Italiji, znajući da je to piščeva omiljena tema.

Bilo je lepo, Crnjanski je bio raspoložen. Vraćali su se zadovoljni, a kad su ušli u Beograd, Crnjanski ga iznenada upita:

– Doktore, je’l vi znate gde je moja kuća?!

Ja ne mogu da se snađem…

Doktor mu odgovara – naravno da zna. I, kad ga je doveo pred kuću, Crnjanski ga zapita:

– Jeste li sigurni da ja ovde stanujem?!

A supruzi Vidi, kad su ušli u kuću, kaže:

– Vido, vodio me doktor u Italiju…

Prihvatio je te jeseni, 26. oktobra 1977. godine, na svoj rođendan, da ekipa Televizije Beograd dođe u njegov dom i da ga snimi zajedno s prijateljima.

Bio je tada raspoložen, ali na momente napuštala ga je lucidnost.

Toga je i sam bio svestan, tih svojih duševnih kriza. Ugovarao je da televizijsku emisiju o njemu valja snimiti na Avali, onda na Stražilovu… Sam je rekao da će krenuti sa televizijskom ekipom tamo. Ali, početkom novembra, stanje njegovog zdravlja se naglo pogoršalo. Vida Crnjanski je 22. novembra pozvala doktora Bogdanovića. Lekar je odmah došao. Crnjanski mu je sasvim mirno rekao:

– Sve je gotovo, doktore… Nema ništa više od života. Kad čovek ne može više ništa da radi, ne treba ni da živi…

Tu noć Crnjanski je proveo u košmaru – hteo je da ustane, da nekuda ode… Supruga je jedva uspela da ga vrati u krevet ili fotelju, preklinjujući ga da se smiri.

A kad je došlo jutro, Vida je telefonirala doktoru Bogdanoviću i zamolila ga da odmah dođe. Doktor je došao i konstatovao da bolesnik mora u bolnicu. Crnjanski je psihički bio veoma uznemiren.

Govorio je tiho, skoro nerazgovetno. Čas je govorio srpski, čas engleski ili nemački.

Pokušavao je da skoči iz kreveta… Prenet je u bolnicu “Dr Dragiša Mišović”, na interno odeljenje, kod doktora Bogdanovića.

Smešten je sam u sobu. Bio je već u stanju bunila – nije znao gde je, šta je sa njim. Odbija da primi hranu i piće. Ne želi da sarađuje sa lekarima, niti sa sestrama.

Sve analize, koje su odmah urađene, pokazivale su da je stanje organizma Miloša Crnjanskog sasvim normalno, i srce i pluća.

Nikakve organske promene lekari različitih specijalnosti nisu mogli da pronađu. Neprekidno je pored njega dežurala sestra ili bolničar. Oči je držao stalno zatvorene. Ni sa najbližima nije želeo da razgovara, niti da ih pogleda.

Prilikom pregleda neurologa, poslednji put će otvoriti oči i prošaptati:

– Doktorka, nemojte me mučiti… Nemojte me unižavati… Onda je jednim potezom ruke otkrio donji deo čaršava… bio je bez donjeg dela pižame… Došao je i doktor Bogdanović. Zamolio je da se pacijentu obuče kompletna pižama. Doktor Bogdanović pokušava da ga nagovori da uzima hranu. Posle nekoliko kašičica čaja, više ni usta nije želeo da otvori. Doktor Bogdanović ga moli da uzima hranu, a Crnjanski mu na to odgovara:

– Ja uopšte nemam nameru da živim…

To su bile poslednje reči koje je izgovorio Miloš Crnjanski.

Posle dva dana, umro je. Bolnica “Dr Dragiša Mišović” saopštila je da je 30. novembra 1977. godine oko 17.30 umro pesnik i pripovedač, romansijer i dramski pisac Miloš Crnjanski, u osamdeset četvrtoj godini.

Ni posle obdukcije, konzilijum lekara nije uspeo da objasni uzrok smrti. Konstatovali su da je smrt psihosomatske naravi. Jedan od najvećih srpskih pesnika 20. veka sahranjen je 2. decembra 1977. godine u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, u sumrak snežnog dana, uz recitovanje “Lementa nad Beogradom”:

“A kad umrem srce moje ućuti,
da spi,
uzglavlje meko ćeš mi,
u snu,
biti, Ti…”

Zemni ostaci Crnjanskog počivaju u grobnici zajedno sa zemnim ostacima Miodraga Bulatovića i Slobodana Markovića (Libera Markonija).