Милош Црњански – Размишљања о Његошу

Читам Горски вијенац, са мишљу да га је песник назвао Извиискром. Дајем му значај извора што је потекао под ударцем, из стене. До Његоша, над нама се облаци тмуре, патња је општа, и разлива се бескрајно, без смисла. Све је епско, сиви бездан куд погледам. Смрт и брак понављају се, у толико безбројних односа, да ниједан није видан; смућени су као море. Византијски анђели паре се, над безбројним лешинама, што не знам зашто су мртве; њина туга, а и блуд, пролазни су и стидни. Ширим, ужаснут, зенице, и не могу дно да сагледам. Учини ми се да га видим, кад бели Лазар бира између царства земаљског и небеског и полази небу. Први лирски моменат. Затим опет то грозно море пролазног и бесмисленог клања. У том епском бездану нема биља, ни клијања: густа и мокра магла пада на све што видим. У последњим часовима изнемоглости тек, јаве се болне и слатке радости, над војводом Рајком и старим Вујадином, осетим тело и мисли, као у мраку зимском кад затрепере звезде.

Тад, као завеса, спадају небеса, и Ловћен се појави. Лирски тај однос према Богу, велика је новост, — после Косова Његош сја усамљен, у сунцу, над морем. Излази из таме, прва свест. Велики као и Есхил, мења нас, изводи пред Оно што је непознато и невиђено, свемогуће и свуд присутно, несхватљиво и непролазно.

Са њим смо изашли пред Бога, на рукама са убиством. У њему се јавља жудња за новом судбином и смислом нашег постојања на свету. Убиство и смрт, више, не стишавају: он гледа друго са Ловћена, огроман и свезнајућ.

У светлом зраку царује нешто љубичасто и надземаљско. У невести су све слатке могућности. То је моменат, по други пут, као Лазарев, неповратан. Час свести, сјајан као пун месец над Јадраном. Негде постоји надземаљско и непролазно; Његош види.

Никакве везе то нема са хришћанством, и препредено је хтети од Његоша правити свеца.

Одмах, са тим у вези, видим и Стражилово, мекше и ближе, и чулност Бранка. Далеко од епског, жубор жалости и жуд за стапањем, лирске стихове. Звезду зорњачу.

Но често, када ми у сумњи остане само зетски фолклор, више и од Горског вијенца, занима ме живот Његошев. Над неким догађајима, сенкама и тајнама, у његовом животу, дуго сам размишљао. Да ми је могуће, провео бих године у трагању за садржајем неких места у његовом животопису. Уверен сам, не знам зашто, да невидљиви утицај песничког живота има дубљу моћ, дубљу од његових написаних дела. Можда је то само бледа, спиритистичка слутња, сад јако савремена.

Свакако су неки подаци из његовог живота будили у мени компликоване жудње дивљења, а дивљење, само по себи, чини ми се највиша вредност, док су његова дела остављала, на мене, утиске врло једноставне и често просте. Узнемирује ме лепота и његове слике, а био бих радостан кад бих могао да се умешам у трагање за његовим правим ликом.

Већ претходници Његошеви, Данило и Шћепан Мали, чине ми се у прошлости ванреднији него у спеву. Оно што Млеци чине, по тој каменитој земљи, извор је за мене замршенијих уживања мозга него студије о Тибету. У догађајима тога доба, више него у стиховима Његошевим, налазим бескрајно оштру, уметничку згоду, за мрачно и раскошно биће Русије и ружичасто, немоћно месо Аустрије, које није осетио. Турска ме је у спеву владике, са истоком, сва разочарала.

Свакако, да могу, главачке бих се задубио у трагање оног у Његоша што је Клод Бернар назвао la recherche du cordon ombilicaldes espritis, пре него што бих се бавио тумачењем филозофских могућности многих његових фолклорних места, која су, за мене бар, само збир црногорских пословица.

Зашто је прогласио Петра I свецем, шта је налазио у игри биљара, у картама, у писмима бана Јелачића, како је оболео од грудобоље, шта је преживео у Трсту, па љубав кратка у Перасту, — неизвесности су које ми дају љубичастије слутње, са живота у стихове, него његови стихови непосредно. Његош и Млеци, као однос, у епу низак, за мене крије негде необичне, дивне висине, само не знам где су, јер написане нису, а назирем их свуд, у његовом жићу, гигантском и сладострасном.

Тако ми и његов живот, уз песника Сарајлију, често даје јаче промене души него многе његове хваљене личности у спеву. Барокна патетика владичиних стихова, много више но другима, мени се чини утицај Сарајлије. Том магу нашег романтизма дугујемо врачарску чар Његошевих лирских места, а оно што није натприродно у песништву, и не занима ме. Тај атлет славенофилства, који се пењао по хридинама, по сунцу и по киши, једини је који од наших песника личи мало на Мирандолу, Кавалкантиа, Албертиа, Лионарда, макар издалека, и он је Његошу дао храброст, узбуну, да погледа у просторе у којима се „звезде тиће“.

На стиху, на узбурканом језику Његошевом, траг је јасан Сарајлијиног стиха, више но што се признаје. Ти митолошки и омирски цветови миришу на збуњеност Сарајлије, и цео Његошев звук Омира и трагедија сарајлијски је сасвим. Ту где се спомињу и ветрови и мутни облаци што дремају у морској тавнини, дивна Спарта и велики Рим, где су чули што Леонид хоће и Сцевола, особито пак у монолозима Данила, остао је мутан осмех и начин учитеља.

Он је имао облачан и чудан појам Илијаде и трагедија. Он је заогрнуо њима плећа Његошева. Отуда, без оног књишког, чиновничког, што ми нашу лирику чини отужном, у Његошу је и врач и маг. Свакако, у владичином темпераменту, тајанственим разлогом мутно се сјаји неиспуњено биће Сарајлије, али се чак и Мушицком нађе траг на Милошу, воинственом генију свемогућем.

Па ипак је облик Горског вијенца, који толики жале, у својој облачности, велик. Синтеза је свих тих утицаја. Од страних књига које су могле утицати на владику, спомињу толике. Ако је имао грчке класике, у руском преводу, траг им се може јасно пратити. Његошеви су спевови драме, мада су догађаји у њима епски и фрагментарни, и не само због дијалога и карактера, глумачки вечних, и зато што их сам назива собитија, него и зато што су сценарија. Начин употребе масе и лица у њима, начин како лица говоре своје монологе, како одлазе, па сенка покоља иза сцене, и, понека кола, дубоко су бахична и психолошка, противна епском, а проткана стихом који кроз црногорски еп и поетику Сарајлије подсећа на микенски ритам.

Већ у Посвети, свакако непотпуној, за Егиста спомиње се суд Орестов. Ту су одмах и придеви за Ареиа „страву земну“, накити из Илијаде, коју је преводио, која је оставила код њега дубока трага. Трагедије, особито Есхил, које је видео кроз Сарајлију, отупише му, мислим, осетљивост за композицију, ако ју је игде и научио. Формално, боље речено деформално, ја и не видим приметнијег утицаја на његова собитија, од трагедија, иако на Шћепану Малом може, ко хоће, да назире свакојаке.

Узалуд и јесу та уопштавања утицаја Милтоновог и Дантеа над владичином Лучом, без навођења стихова, а тражење Петрарке у Његошу права је којештарија. На тај начин, ја бих можда приметио, много пре, утицај млетачке позорнице у њему, угушен, разуме се, као и други. То позориште, пожар у њему, војвода Драшко само карикира, али није ли, у владичином хумору, остао мало његов траг, и није ли из њега, понешто, шарено као папагај, исто таква реминисценција као подрум из Фауста, на которском пазару? Зашто би они иначе, и у шегачењу, после говора Скендер-аге и потурица, употребили начин Шекспира, пре него што ваде мачеве из корица? У песника који се сети безброј пута, у току десетерца, безброј ситница из старих повести и песништва, не може бити да нема трага прочитаним књигама. О смрти пише, у свом писму лекару Маринковићу, као што Сократ пред осуду говори: смрт је или тихи сан…

Љубавни стихови Његошеви, да ли су најтамнији и најчистији, изворни? Ни свилом ламартинске сете, Његошеви стихови — ни религиозни — по мени, нису видљиво застрти. Ако ико, Бајрон је, више него форма, једна музика и црни јахач који се издалека чује и разликује. Каина и Манфреда учини ми се да чух понегде, под десетерцем, али биће да је то само игра мисли, у тишини, при читању.

Народна песма, да, она цури са Горског вијенца, и читави стихови чине ми се обичне народне пословице. Понека места Његошеве филозофије, о којој, кажу, постоје дебеле студије, никад ми се не чињаху простија но сад, кад их објавише на француском.

У химнастим његовим мањим песмама, траг руских „одаџија“ зар није несумњив? Уопште, руски утицај, зар је већ испитан? Није могуће спасти лирска места и старе демонске жари спева од напора читаве једне школе наших естета. Претходник Дарвина, владика ће остати и парљак Милтонов и ђак Волтера.

Волим, баш зато, тај замршени стих, у коме свака реч крије читав један крај мухамеданског бића, свако име по једно столеће ратова, бела Луна, арабљанско име слатке Камерије, сличне Месецу, жену Озманову; ведрину тога стиха после, над нашом земљом, дубоку увиђавност и уздржану иронију према пролазности. Замишљам једну позорницу за њега, чуднију од Метерлинкове и компликованију од Пиранделове, на којој би тај спев био даван. То није еп, јер еп је моћан на филму као што је Илијада и Одисеја, а Горски вијенац ништа не прича. Купам се у његовој ведрој боји разборитости, али пред љубав, јер он први није више хришђански кљаст и суморан.

Заборавим све, станем под бујицу његовог језика, ведрог, који спира, односи времена, све наслаге страних култура и путовања. Не читам давно његов садржај, но само слушам тај говор што ме диже сваког лета и стапа са планинама над Рисном и Будвом, пепељастим, као изгореле урвине једне горостасне планете, у плавом небу. Тај говор пун дубоких самогласника у, о и густих сугласника з, х, свршетака ман и дан, а нарочито оног дубоког а, као у шпанском; велику, жарку озбиљност, — дно народа.

1925.