Ernest Hemingvej

Ličnost Ernesta Hemingveja imala je dve različite strane: ljubaznost kojom je osvajao svakog ko bi ga upoznao i sposobnost da otera od sebe sve s kojima se u bilo čemu ne slaže, čak i najbliskije ljude, kojima je dugovao najveću zahvalnost. Hemingvej je celog života „koketirao“ sa smrću, preživeo je brojne nesreće pokazujući veliku sklonost ka sukobljavanju svake vrste i na kraju – ubio se. Znao je kako da unese uzbuđenje u svoj život i kako da uživa u njemu, voleo je žene i piće. Koja je, dakle, bila prava ličnost ovog istaknutog predstavnika književnosti XX veka?

DVA RODNA GRADA

Umetnost i nauka

Ouk Park Ilinois je predgrađe američke metropole Čikago. Za razliku od Čikaga, grada gangstera (kao što je Al Kapone), Ouk Park, miran i tih gradić, bio je naseljen odanim i pobožnim hrišćanima. U tom gradu 21. jula 1899. rođen je Ernest Hemingvej.

Bio je drugo dete Klarensa Edmondsa Hemingveja (poznatog kao Dok Ed) i Grejs Hemingvej. Hemingvejevi su živeli u kući Grejsinog oca Ernesta Milera Hola. Klarens je bio okružni lekar (zbog čega je dobio nadimak Dok Ed) i imao je svoju privatnu praksu. Sinu je dao ime Ernest po dedi sa majčine strane – Ernestu Holu. Kuća Ansona Tajlera Hemingveja, Edovog oca, nalazila se na drugoj strani ulice, preko puta Holove kuće. Obe građevine su predstavljale tipične domove srednje klase američkog Srednjeg zapada.

Ernest pre no što je napunio godinu dana. Majka mu je sve do četvrte godine oblačila garderobu koja je očigledno više odgovarala devojčicama, sa vezenim cvetovima i šeširićima.

Hemingvejevi su nakon Ernestovog rodenja dobili još nekoliko dece: tri ćerke Madlen, Ursulu i Kerol i jednog sina Lestera Klarensa. Ernest je imao suparnički odnos sa svojom starijom sestrom Merselinom, godinu dana rođenom pre njega. Grejs je želela da joj i drugo dete bude devojčica, ali kako je sudbina odlučila drugačije, ona je svu pažnju usmerila na Ernestovu stariju sestru Marselinu. Ernest Hemingvej se kasnije sećao kako je kao dete počeo da koristi neprikladne i uvredljive reči da bi zadobio majčinu pažnju.

Jednog leta, kada je imao oko dve godine, otac ga je prvi put odveo na pecanje na jezero Valun, gde su imali letnjikovac. Tom prilikom mali Ernest je upecao najveću ribu i čakje uspeo potpuno sam da je izvuče na obalu. Nakon ove epizode ribolov je postalo doživotna strast Ernesta Hemingveja.

Dok Ed je bio krupan čovek, širokih ramena i snažnih ruku. Uživao je u aktivnostima u prirodi kao što su lov i ribolov. Njegova žena Grejs je kao mlada želela da postane operska pevačica. Njen talenat je već došao do izražaja na njenom prvom operskom nastupu u Filharmonijskom orkestru u Njujorku. Ernesta Hemingveja su u svet umetnosti uveli kako majka tako i posebno okruženje u Ouk Parku; zanimanje za nauku i odnos prema prirodi nasledio je od oca, a veliki uticaj izvršili su i stanovnici ostrva Valun.

Iako su Dok Ed i Grejs bili pobožni hrišćani, postojale su različite strane njihovih karaktera zbog kojih očigledno nisu mogli da se slože. Grejs je mrzela kućne poslove i često je taj teret prebacivala na muža, koliko god da je on već bio zauzet kao lekar. Ona nije dovoljno brinula o muževljevim osećanjima i počeli su polako da se udaljavaju. Slika majke koja pali očeve omiljene knjige kad se porodica preselila u novi dom pratila je Ernesta Hemingveja do odraslog doba.

Ernest je veoma poštovao sposobnosti koje je njegov otac pokazivao u svim hobijima u prirodi.

Popularni urednik školskih novina

Ernest sa pet godina peca na reci Horton Krik u Mičigenu.

Krajem 1913. godine Hemingvej kreće u srednju školu Ouk Park.Niskog rasta i sitne grade, nije ostavio snažan utisak na vršnjake, ali kad je napunio šesnaest godina, naglo je izrastao i ramena su mu se raširila. Tokom leta je radio na imanju i stekao čvrstu atletsku građu. Lepo razvijeni tinejdžer sada je mogao da učestvuje na krosevima (trkama po neravnom terenu), takmičenjima u plivanju, vaterpolu, boksu i drugim sličnim sportovima.

Ipak, nijedan od sportova kojim se Hemingvej bavio, osim košarke, nije mu doneo mnogo uspeha. Uspeo bi da uđe u tim, ali se posle toga nije isticao. Kako nije bio timski igrač, nedostajao mu je duh saradnje neophodan za timski rad i bilo je jasno da je nepodesan za ove sportove.

Jedino u čemu se isticao bila su takmičenja u streljaštvu. Kada je napunio deset godina od dede Ansona dobio je pušku i svakog narednog leta vežbao je gađanje na jezeru Valun, postavši kasnije odličan strelac.

Kao tinejdžer Hemingvej je sve slobodno vreme provodio u sportovima, ali je počeo da se interesuje i za književnost. Učestvovao je u pisanju kratkih članaka u školskom godišnjaku „Tabula“. Takođe je bio urednik školskih novina ..Trapeze“ i pročuo se po člancima koje je pisao. Stil Hemingveja i njegovih kolega koji su pisali za školske novine bio je zasnovan na stilu Ringa Lardnera, urednika dnevnog lista „Chicago Tribune“. Osim Lardnera, na Hemingvejev stil pisanja su uticali drugi pisci čije je knjige voleo da čita: Džek London, Mark Tven, O. Henri i Radjard Kipling. Kiplingove priče i pesme naročito će uticati na Hemingvejevo pisanje u njegovom odraslom dobu.

LJUBAV I ŽIVOT NA RATIŠTU

Prvi koraci u dopisničkoj karijeri

Hemingvej za vreme svog boravka u bolnici Crvenog krsta u Milanu, na lečenju ozbiljnih rana zadobijenih na italijanskom frontu. Hemingvej je u to vreme bio preplavljen osećanjima prema svojoj devojci Agnes fon Kurovski.

Nakon što je maturitrao, Hemingvej je razmišljao o dvema mogućnostima u budućem životu. Prva je bila da se pridruži vojsci Sjedinjenih Država i bori u Prvom svetskom ratu, a druga da postane dopisnik. Roditelji su ga podsticali da upiše fakultet, ali Hemingvej očigledno nije želeo da nastavi školovanje.

U aprilu 1917. godine Sjedinjene Američke Države ušle su u Prvi svetski rat. Hemingvej je želeo da ode na prvu liniju fronta rata u Evropi, ali njegov otac se nije slagao s njegovim odlaskom na front smatrajući da je suviše mlad da o tome sam odlučuje.

Jedina mogućnost koja mu je preostala bila je da postane dopisnik. Krajem 1917. godine njegov stric Tajler odveo ga je u Kanzas Siti, u redakciju lokalnih novina „Kanzas Siti Star“, gde je odmah počeo da radi kao novinar-pripravnik. Na ovu poziciju je primljen samo četiri meseca nakon završetka srednje škole.

Kad je Hemingvej napuštao dom i porodicu, otac ga je ispratio na železničku stanicu; nije otišao s perona sve dok voz s njegovim sinom nije napustio stanicu. Ono što je u tom trenutku osećao kasnije će nam posredno otkriti Robert Džordan6, glavni lik romana „Za kim zvono zvoni“.

Hemingvej je tada doživeo novo iskustvo – prvi put je živeo samostalno, u Kanzas Sitiju. To je bio veliki grad, drugačiji od učmalog Ouk Parka. Mladi Hemingvej se u Ouk Parku osećao stešnjeno i zanimljivosti koje je nudio Kanzas Siti pružile su mu izuzetno osećanje slobode. Osim toga, imao je priliku da usavrši svoje spisateljsko umeće u uglednim lokalnim novinama „Kanzas Siti Star“, što je za Hemingveja predstavljalo ostvarenje sna.

Na ovom radnom mestu Hemingvej je naučio dve važne stvari koje su postavile temelj njegovog budućeg književnog stila: značaj neposrednog posmatranja onoga o čemu želi da piše i korišćenje kratkih i sažetih rečenica. Tako će izbeći sentimentalizam, izbaciti upotrebu suvišnih prideva i pokušati da koristi rečenice koje odmah osvajaju čitaočevu pažnju. Tokom ovog perioda u kom je radio kao dopisnik izgradio je književni stil koji je bio osnova svih njegovih budućih dela.

Povređeni ponos i ljubavnik

Hemingvej je konačno dobio priliku da se pridruži vojsci 1918. godine. Prijavio se kao volonter ambulanti Crvenog krsta na italijanskom frontu. Zahvaljujući tome što ovaj posao nije podrazumevao učešće u borbi, njegov otac se, mada nevoljno i uprkos svojim principima, složio s njegovom odlukom.

Hemingvej je stigao u Milano u junu 1918. Proveo je tri nedelje u dolomitskim Alpima, dosađujući se zato što ne učestvuje ni u čemu spektakularnom. Konačno, 8. jula imao je mogućnost da doživi pravo ratno iskustvo. Raznosio je čokoladu, cigarete i druge slične luksuzne proizvode italijanskim vojnicima u Fosalti, duž reke Pjave, kada je neposredno ispred njega eksplodirala granata iz neprijateljskog minobacača. Hemingvej je uporedio buku i svetlost izazvane eksplozijom sa onima koje nastaju otvaranjem topioničke peći. Eksplozija je prvo blesnula belom svetlošću koja se istom pretvorila u najjarkiju crvenu, iskaljujući svoju razornu silu svud okolo. On će kasnije iskoristiti ovaj trenutak kao inspiraciju za opis takve eksplozije u svom romanu „Zbogom oružje“.

Od eksplozije minobacačke granate njegove obe noge su ozbiljno povređene. No, ne obraćajući pažnju na sopstvene rane i neprijateljsku vatru iz puškomitraljeza, Hemingvej je pomogao ranjenom italijanskom vojniku izvlačeći ga na sigurno. Kasnije ga je italijanska vlada zbog junačkog dela odlikovala Srebrnom medaljom za vojničku hrabrost.

Hemingvej je bio poslat u bolnicu Crvenog krsta u Milanu

Sestra koja ga je negovala zvala se Agnes fon Kurovski i bila je rođena u Sjedinjenim Državama. Hemingvej se strasno zaljubio u Agnes, koja je bila sedam godina starija od njega. Ova romansa je kasnije bita opisana u romanu „Zbogom oružje“, u kom su Henri i Katrin oživeli ovu ljubavnu priču; iako su njegovi likovi na kraju delili istu bolničku postelju, neizvesno je da li se to dogodilo u stvarnom životu. Ipak, sigurno su bili veoma bliski, budući da je Hemingvej imao najozbiljnije namere i čak ju je zaprosio. Nažalost, Agnes ga je odbila zbog toga što je bila mnogo starija od njega.

Povratak vojnika

Nakon napuštanja bolnice u Milanu, Hemingvej se vratio na liniju fronta, ali pošto je već u novembru bilo potpisano primirje, bio je prinuđen da se vrati u Ameriku u januaru 1919.

U to vreme američkim vojnicima ranjenim u ratu prilikom povratka kući pružana je srdačna dobrodošlica. Ipak, američko društvo je ubrzo izgubilo interesovanje za Prvi svetski rat; da bi sačuvali ponos i slavu, ratni veterani su nastavili da skreću pažnju na sebe, ponekad čak preuveličavajući svoje ratne podvige.

Kao ratni veteran-povratnik Hemingvej je vodio neuravnotežen život. Godinu dana posle primirja otišao je u Toronto u Kanadi, gde je pokušao da obnovi svoju dopisničku karijeru.

Po povratku u Ouk Park Hemingvej se na kraju potpuno otuđio od svoje majke Grejs. Često je izvodio nestašluke poput noćnih izleta sa sestrama i njihovim drugaricama, što je njegova majka smatrala neprikladnim. Ovim će zapravo početi njihovo uzajamno udaljavanje. Grejs je zaključila da njen sin ima nepodnošljiv karakter i ni trunku religioznosti i zabranila mu je da posećuje porodični letnjikovac na jezeru Valun. Njih dvoje nikad nisu uspeli da prevaziđu ovaj sukob.

U oktobru 1920. Hemingvej je potišten krenuo u Čikago. Tamo je sreo dvoje ljudi s kojima je počela nova etapa u njegovom životu: Hedli Ričardson, ženu stariju od njega osam godina, i Servuda Andersona, istaknutog romanopisca i pesnika čikaške književne scene.

Šervud Anderson je predložio Hemingveju da ode u Pariz ako želi da studira francusku književnost. Hemingvej se na prvi pogled zaljubio u Hedli i venčali su se u septembru 1920; mladi bračni par se preselio u Pariz u decembru iste godine.

IZGUBLJENA GENERACIJA

Amerikanac u Parizu

Hemingvej i Hedli su u početku živeli u stanu u četvorospratnici u Parizu, u kraju nastanjenom normalnim ljudima, koji nisu bili ni bogati ni siromašni. Zatim su otišli na putovanje u Švajcarsku koje je istovremeno bilo i njihov medeni mesec i prilika da Hemingvej prikupi materijal za pisanje. Iako je Hedli imala godišnji prihod od nasledstva koje joj je ostavila majka, to nije bilo dovoljno za njihov način života, pa je Hemingvej počeo da radi za publikacije „Toronto Daily Star“ i „Toronto Star Weekly“ kao specijalni dopisnik za Evropu.

Pre nego što je krenuo za Pariz Hemingvej je od Servuda Andersona dobio pismo preporuke, zahvaljujući kome je upoznao spisateljicu Gertrudu Stajn, koju je posetio u martu 1923. Hemingvej je često govorio da je njen dom poput muzeja, ako se izuzme peć koja je grejala kuću i stvarala prijatan ambijent i obilje otmenih jela i pića kojima je posluživala svoje goste.

Dom Gertrude Stajn izrastao je u neku vrstu salona gde su se sastajali avangardni pisci i slikari. Stajnova je uvela izraz „izgubljena generacija“ da opiše grupu koju su činili Hemingvej i njegovi prijatelji.

Govorilo se da je Stajnova ukrasila zidove svoje spavaće sobe Pikasovim i Sezanovim slikama; u toj sobi Hemingvej joj je predstavio veliki deo onoga što je napisao. Gertruda Stajn je cenila Hemingvejeve pesme, koje su bile napisane po ugledu na Kiplinga, ali je kritikovala njegov suviše deskriptivni prozni stil.

Koristeći isto pismo preporuke koje je napisao Andersen, Hemingvej je upoznao i pesnika Ezru Paunda i Silviju Bič, koja je radila u izdavačkoj kući „Shakespeare and Company“, i oboje su mu postali bliski prijatelji. Hemingvej je imao sposobnost da brzo uspostavlja prijateljstva s ljudima koje upoznaje.

Festival u San Ferminu i borbe s bikovima

Prihvatajući savet Gertrude Stajn, Hemingvej je nastavio da piše književna dela, ali nikada nije napustio svoj dopisnički posao i prikupljao je materijale za svoje buduće članke tokom celog boravka u Francuskoj.

Krajem 1922. godine Hemingvej je putovao Evropom da prikupi informacije o ratu između Grčke i Turske; čak je prisustvovao Konferenciji u Lozani gde je postignut dogovor o ovom sukobu. Njegova žena je želela da provede Božić i Novu godinu sa Hemingvejem i krenula je u Lozanu; na železničkoj stanici u Lionu kofer u kom je nosila rukopise Hemingvejevih romana i pesama odjednom je nestao. Hemingvej je, naravno, bio očajan kada je saznao za to, ali nije mogao ništa da uradi.

U julu 1923. Hemingvej, Hedli i nekoliko njihovih prijatelja krenuli su u Španiju. Nameravali su da prisustvuju festivalu San Fermin u Pamploni, u baskijskom delu Španije.

Hemingvej je borbe s bikovima učinio poznatim u svetskim razmerama; pre Hemingveja za njih se znalo samo u Španiji.

Najzanimljiviji događaji na festivalu bili su borbe i trke s bikovima; bikovi su puštani da trče uskim ulicama gde su pokušavali da stignu mladiće koji su trčali ispred njih.

Hemingvej je bio fasciniran borbama s bikovima koje je ovom prilikom video. Toreadori i matadori predstavljali su za Hemingveja oličenje hrabrosti. Bio je toliko opčinjen matadorima da je od tog događaja svake godine putovao u Barselonu da bi prisustvovao borbama s bikovima koje su organizovane u tom gradu.

Hemingvej i Hedli su se u septembru vratili u Kanadu. Novine „Toronto Star“ pozvale su Hemingveja da se vrati u Toronto da radi za njih kao dopisnik i pisac. Ali Hemingvej je imao još jedan razlog da se vrati tamo: Hedli je bila trudna i želela je da se porodi u domovini. U oktobru se rodio njihov sin Džon, koji će dobiti nadimak Bambi.

„Sunce se ponovo rađa“, Hemingvejevo prvo književno delo

U ovom periodu Hemingvej je sve više osećao da mu je novinarski posao velika prepreka za karijeru pisca. U januaru 1924. napustio je novine „Toronto Star“ i vratio se u Pariz; posvetio se pisanju u pravom smislu te reči. U martu je objavio svoju drugu knjigu, zbirku kratkih priča pod naslovom „U naše vreme“. Američko izdanje knjige pojavilo se u oktobru naredne godine i privuklo je pažnju medija, a Hemingvej je smatran piscem u usponu.

Hemingvej sa svojim prijateljima na festivalu San Fermin u Pamploni 1925.

Hemingvej je tada počeo da piše svoj prvi duži roman – „Fiesta“, koji je kasnije dobio naslov „Sunce se ponovo rađa“. Knjiga oslikava stanovišta „izgubljene generacije“, kako ljubav prema uživanju tako i nihilističku stranu njihovih pogleda. Uzori koje je koristio za likove u ovom romanu bili su sam Hemingvej, još neki prijatelji razočarani ratom kao i on i nekoliko poznanika iz Pariza.

Roman „Sunce se ponovo rađa“, objavljen u oktobru 1926, oborio je sve prethodne rekorde sa 7000 prodatih primeraka za samo dva meseca. Iako likovi u romanu nisu bili naročito dopadljivi, roman je bio cenjen zbog svog realističnog stila i snažne proze.

Roman je mnogo bolje prihvatila publika nego kritika. Njujorčanke su čak oponašale glavnu junakinju romana, dok su se svuda naokolo mogli videti grubijani od malo reči, otelotvorenje Hemingvejevih muških likova.

Međutim, Hemingvejev prvi pravi roman izazvaoje neslaganje između njega i njegove žene. Hemingvej je imao ljubavnicu Polinu Fajfer, novinarku časopisa „Vog“. Fajferova je pratila Hemingveja svugde, čak i na putovanjima na koja je išao sa svojom ženom Hedli. Hemingvej i Hedli su se konačno razveli u januaru 1927.

OŠTAR I… OSEĆAJAN PISAC

Smrt oca

Hemingvej i Polina na obali San Sebastijana za vreme medenog meseca u Španiji.

Hemingvej se venčao s Polinom Fajfer u maju 1927. Preneo je autorska prava za roman „Sunce se ponovo rada“ („Fiesta“) na Hedli i svog sina Džona. Ono što je u to vreme pisao nije mu donosilo dovoljno sredstava za život i autorska prava za ranija dela bila su prilično važna za njegove finansijske prilike. Ipak, stvari nisu stajale tako loše jer je porodica njegove žene bila imućna.

Godine 1928. Hemingvej je odlučio da se vrati u Ameriku. Proveo je sedam godina u Parizu, posetivši Kanadu za to vreme samo jednom, i počeo je da oseća čežnju za zavičajem. Osim toga, Polina je bila trudna i želela je da se porodi u Americi.

Njih dvoje su se prvo nastanili u Ki Vestu na Floridi. Oboje su voleli Pariz, ali su tamo postati pomalo depresivni. Suptropska klima u Ki Vestu podarila im je duševno osveženje.

Hemingvejev drugi sin Patrik roden je u junu. Međutim, Hemingvejevi će biti teško pogođeni jednim tragičnim ishodom. Hemingvejev otac je bolovao od dijabetesa i stomljen propašću svojih investicija izvršio je samoubistvo. Što mu je odnos s majkom postajao htadniji, Hemingvej je sve više cenio oca. Rekao je svom bratu Lesteru da on i porodica ne treba da plaču na sahrani. Drugi, ako hoće, mogu da plaču, ali Hemingvejevima to nije bilo dozvoljeno.

Uspeh romana „Zbogom oružje“

Hemingvej je gotovo bio završio svoj drugi roman kad mu je otac umro. Pokazao je rukopis Maksvelu Perkinsu, uredniku izdavačke kuće „Charles Scribner and Sons“ i nekolicini prijatelja. Zatražio je i od prijatelja i od Perkinsa njihova kritička mištjenja. Svi su veoma hvalili roman, koji je kasnije bio objavtjivan u nastavcima u časopisu „Scribner’s Magazine“ za nesvakidašnji honorar od 16000 dolara.

Hemingvej pored lava kog je ulovio na safariju

Ipak, roman „Zbogom oružje“ dobio je kontradiktorne kritike. Mnogi kritičari su cenili autorovu originalnost i njegovo korišćenje sopstvenog ratnog iskustva kao izvora nadahnuća, ali je roman bio zabranjen u Bostonu zbog realističnog govora i pristupa ratu kao uzbudljivom medijskom događaju.

Na Hemingvejevu sreću ovaj publicitet, kako pozitivan tako i negativan, samo je povećao prodaju kada su svi delovi romana bili objavljeni u jednom tomu.

Odmah nakon izlaska romana „Zbogom oružje“ u septembru, svih 31000 primeraka prvog izdanja bilo je prodato za samo nedelju dana. Prodaja nije opala u naredna dva meseca, kada je pušteno u prodaju drugo i treće izdanje. Uspešan roman privukao je pažnju Holivuda i studio Paramaunt platio je Hemingveju 24000 dolara za autorska prava za ekranizaciju njegove knjige.

Roman je dobio samo povoljne reakcije medija i najviše ocene. Smatran je savršenom formom novog romantizma, emotivnim romanom i apoteozom modernizma.

Hemingvej je postao jedan od romanopisaca čije su se knjige najviše prodavale i smatran je glasnogovornikom svoje generacije.

Dani ribolova i safarija

Godine 1931. Hemingvej je postao vlasnik svog prvog doma, koji se nalazio na Ki Vestu. Novac za kupovinu kamene kuće s balkonom velikodušno im je ponudio stric njegove žene Poline.

Hemingvej je provodio vreme u novoj kući pišući u prepodnevnim satima i odlazeći s prijateljima u ribolov popodne. Ovo je postala njegova svakodnevica za duže vreme. Često je prisustvovao kućnim koktelima koje je organizovao njegov prijatelj Džo Rasel.

Hemingvej je bio fizički snažan; bio je čovek od akcije, veoma sličan hrabrim junacima iz filmova. Britak stil pisanja odgovarao je njegovom izgledu, mada su njegove priče imale dozu osećajnosti i plemenitosti koje su Hemingveju kao piscu davale neodoljiv šarm.

Hemingvejev treći sin Gregori rođen je 1932. Roman „Smrt popodne“, koji je Hemingvej završio 1932, predstaviće nam lik autora kao strasnog pristalicu borbe s bikovima. U to vreme on takođe postaje poklonik safarija u Africi.

U novembru 1933. Hemingvej i njegova žena Polina prvi put odlaze u Afriku. To je za Hemingveja bila prilika da pokaže svoje streljačke sposobnosti loveći antilope i gazele puškom koju je nasledio od oca, a u Tanzaniji je ustrelio i lava.

DVA  RATA

Španski građanski rat

Građanski rat je izbio u Španiji u julu 1936. Hemingvej nije bio komunista, ali je prezirao Frankove pobunjeničke fašističke snage koje su podržavali Hitler i Musolini, tako je postao pristalica levičarske repubtikanske vlade.

Hemingvej i Marta Gelhorn

U ovom periodu Hemingvej se udaljio od dvojice svojih prijatetja. Jedan od njih bio je Karlos Gutjeres, stari prijatetj iz ribolova, kog je verbalno totiko uvredio da je Gutjeres gotovo briznuo u plač. Od tog događaja stari ribar se više nikada nije pridružio Hemingveju na njegovim ribarskim putovanjima. F. Skot Ficdžerald, poznati pisac i stari Hemingvejev poznanik iz njegovih pariskih dana, takođe se postepeno udatjavao od Hemingveja osećajući se uvređenim zbog sadržaja njegovog romana „Snegovi Kilimandžara“ (1936).

U zimu 1936. Hemingveju se dogodio jedan važan susret. Upoznao je prelepu spisatetjicu Martu Gethorn; upoznali su se u baru „Slopi Džo“, koji je vodio Hemingvejev prijatetj. Potom su obišli ostrvo Ki Vest, nakon čega ju je Hemingvej pozvao u svoj dom. Marta je ostala na Ki Vestu čak i nakon što su se njeni saputnici vratili kući i posećivala je Hemingveja gotovo svakog dana.

U februaru 1937. Hemingvej je poslat u Španiju kao specijalni dopisnik Severnoameričke novinske asocijacije (NANA). Probio se kroz žestoke borbe koje su se vodile svuda oko njega da bi stigao do Madrida, u kom je pisao članke o španskoj republikanskoj vladi i slao ih u Ameriku.

Marta, koja je i sama pisala za jedan časopis, takođe je bila poslata u Madrid da izveštava o događajima u Španiji. Ovo im je pružilo pritiku da se zbliže i žive zajedno u stranoj zemlji, ne strahujući da će biti viđeni zajedno. Njihova ljubavna veza se učvrstita dok su pisali članke o republikanskoj vladi. Građanski rat se, međutim, okončao krajem marta 1939. godine; Frankove fašističke snage su krenute u napad na špansku prestonicu Madrid.

„Za kim zvono zvoni“

Uticaj Španskog građanskog rata još nije izbledeo kada je izbio Drugi svetski rat u septembru 1939. godine. Hemingvej je ovo predvideo u pismu koje je poslao porodici i prijatetjima. Verovao je da ceo svet treba da se pobuni i ustane protiv fašista kao što su Musotini i Hitter. Istorija je kasnije pokazala daje Hemingvej bio u pravu.

Sa izbijanjem rata, Hemingvej je ponovo bio suočen sa ličnim problemima. Nije potrebno ni reći da su ti probtemi imali veze s njegovim odnosom s Martom. Za razliku od Hemingvejeve prve žene Hedli, Polina je pokušala sve što je u njenoj moći da sačuva odnos s mužem, ali svi njeni napori su se pokazati uzaludnim. U aprilu 1939, odmah nakon završetka Španskog građanskog rata, Hemingvej i Marta su se zajedno preselili u novi grad, u Havanu na Kubi, daleko od njegovog starog doma u Ki Vestu i ostavljene žene.

Hemingvejeva kuća u u Havani na Kubi, gde se preselio s Martom, nakon razlaza s Polinom.

Iako se brak sa Polinom raspadao, Hemingvej je nastavio da radi na svom trećem romanu. To je bio roman o Španskom građanskom ratu, kog se on u to vreme još živo sećao. Roman je objavila izdavačka kuća „Scribner and Son“ u oktobru 1940. Nosio je nastov „Za kim zvono zvoni“ i imao je zaprepašćujući uspeh, s rekordnom prodajom od 50000 primeraka do aprila 1940.

Hemingvej se razveo od Poline u novembru 1940. i Marta je odmah zauzeta mesto njegove bivše žene.

Prava ratišta i špijunske aktivnosti

Hemingvej na terasi svoje kuće u Havani 1946.

Iako je svet bio zahvaćen plamenom Drugog svetskog rata, obim Hemingvejevih angažovanja se u to vreme sve više smanjivao. To je bilo u potpunoj suprotnosti s prethodnim ratovima. Hemingvej i Marta su 1941. otišli na medeni mesec u Kinu, koja je u to vreme bila u jeku rata s Japanom. Hemingvej se posle toga ipak vratio u Havanu, gde je dane provodio ispijajući mohito i loveći ribu.

Martaje bila nezadovoljna muževljevim načinom života. Hemingvej je bio uključen u angažovanja kao što su osnivanje kontraobaveštajne mreže protiv Sila osovine, nazvane „Crook factory“, i nadgledanje nemačkih podmornica, i Marta nije mogla a da njegovo učešće u ovim akcijama ne smatra detinjastim maštarijama.

U oktobru 1943. Marta je sama otišla u London kao specijalan dopisnik sa prvih linija evropskog fronta. Za razliku od Hedli i Poline, ona nimalo nije bila zadovoljna samo ulogom njegove supruge; tražila je priznanje kojeje njen suprug Hemingvej već postigao kao nezavisni autor.

Hemingvej će konačno stupiti u akciju u maju sledeće godine. Pola godine nakon što je njegova supruga otišla u London, Hemingvej se predano priključio angažovanju na kontinentu. Moglo bi se reći da je više bio borac nego li novinar ili pisac.

Nije mu bilo dozvoljeno da učestvuje u iskrcavanju u Normandiji jer su vojni zvaničnici smatrali da je za pisca suviše opasno da se pridruži snagama koje se iskrcavaju i bilo mu je dozvoljeno samo posmatranje iz daljine. Hemingvej je ipak postao nezvanični oficir za vezu i kasnije je oformio grupu francuskih partizana, koje je zadužio doprinosom za oslobađanje Pariza. Konačno je imao priliku da stekne ratno iskustvo kao aktivni učesnik, jer mu je takvo iskustvo bilo uskraćeno prilikom iskrcavanja u Normandiji.

Marta i Ernest

Razlaz između Marte i Hemingveja je postajao sve očigledniji tokom rata. Marti je bilo dozvoljeno da uđe u Francusku čim je počelo iskrcavanje u Normandiji, što praktično znači da je kročila na francusko tle pre Hemingveja. Uspeh njegove žene mora da je podstakao Hemingvejevu zavist, ali glavni razlog za njihovo udaljavanje bila su Hemingvejeva osećanja.

Oni su odvojeno bili uključeni u novinarske aktivnosti i njihovo udaljavanje je postajalo sve očiglednije. Sretali su se povremeno na ratištu, za vreme podele zadataka za prikupljanje informacija, ali su se obično rastajali vičući jedno na drugo. U avgustu 1945. Drugi svetski rat se završio bezuslovnom predajom Japana. Hemingvej se vratio u Ameriku u martu sledeće godine i, u decembru iste godine, razveo se od Marte na njen pismeni zahtev.

INERCIJA I PREPOROD

Pisac koji nije mogao da piše

Hemingvej i Meri Velš 1946. godine

U Hemingvejevom i Martinom životu pojavio se neko treći. Meri Velš, rođena u Minesoti, bila je ćerka drvoseče. Sa 32 godine preselila se u Čikago, gde je dobila posao u novinama „Chicago Daily News“. Za vreme jednog putovanja dobila je novi angažman u „Londonskom Dejli Ekspresu“.

Ova nova pozicija podrazumevala je rad u Parizu, pre izbijanja Drugog svetskog rata. Nakon pada Francuske, Velšova se vratila u London da izveštava o ratnim događajima i pohađala je predavanja Vinstona Čerčila. Godine 1944. u Londonu je upoznala Hemingveja i postali su veoma bliski. Iako je njen brak praktično bio okončan, Meri je zakonski još uvek bila udata, što je objašnjavalo njeno oklevanje da se uda za Hemingveja. Osim toga, njegova naprasitost ju je uznemiravala. Na kraju je uspela da prevaziđe svoje sumnje i grižu savesti i razvela se u martu 1945, nakon čega je otišla na Kubu, gde ju je čekao Hemingvej. Narednog marta, Meri se udala za Hemingveja, a venčanje je upriličeno na Kubi.

U početku su vodili miran zajednički život. Kao i obično, Hemingvej je pre podne pisao, po podne je išao u ribolov, a uveče u barove i svoje omiljene restorane. Ovo je radio s prijateljima koji su dolazili da ga posete ili s onima koji žive u Havani. Ovaj način života mu je pričinjavao veliku radost. Međutim, njegovo pisanje nije napredovalo onako dobro kako je želeo. Za vreme svojih prethodnih brakova već je bio započeo novi roman „Rajski vrt“. Do tada je napisao hiljadu strana i nije mogao da predvidi nijedan odgovarajući kraj romana, tako da je odustao od tog nemogućeg posla. Roman je bio objavljen posle njegove smrti pod naslovom „Ostrva u struji“. Jedino delo koje je Hemingvej uspeo da završi u ovom periodu inercije jeste „Preko reke pa u šumu“. Ipak, kada je objavljen 1950. godine, roman nije probudio nikakvo interesovanje kritike i čitalaca.

Slava romana „Starac i more“

Spenser Trejsi, u ulozi Santjaga, i Hemingvej za vreme snimanja filma „Starac i more“.

U ovom periodu inercije Hemingvej je uspeo da stvori kostur za mnoge buduće romane, ali nijedan od njih nije dovršio. Odustao je od ovih neuspešnih pokušaja i počeo da piše priču o starom ribaru s Kube.

Tematska osnova romana bila je priča u kojoj je petnaest godina ranije učestvovao njegov prijatelj ribar Karlos Gutjeres. Hemingvej je sada konačno bio spreman da piše ozbiljno. Radio je zadivljujućom brzinom, počevši u januaru 1951. U početku je zamislio ovu priču kao deo romana „Preko reke pa u šumu“, tako da je već imao rukopis kao polazište.

Ubrzo nakon toga desio se niz nesrećnih slučajeva. Prvi je bila smrt njegove majke Grejs 1951. godine. Hemingvej nikad nije uspeo da se pomiri sa majkom. Zvao je nekoliko puta i poslao nekoliko telegrama u vezi sa organizacijom sahrane, ali nije joj prisustvovao. Zatim u oktobru naredne godine umire Polina, Hemingvejeva druga žena i majka dvojice od njegovih dečaka.

Hemingvej je i dalje imao neobjašnjiv običaj da priča uvredljivo o svojim prijateljima i mentorima. Jedna od „žrtava“ ovih ispada bio je pisac Džon Dos Pasos, jedan od njegovih prijatelja.

Hemingvejev uvredljiv stil bio je neoprostiva surovost

Završena verzija Hemingvejeve priče sa starim ribarom kao glavnim likom ugledaće svetlost dana 1952. godine. Svako ko je pročitao rukopis bio je pod snažnim utiskom. Roman je nazvan „Starac i more“ i bile su urađene pripreme za njegovo objavljivanje.

Časopis „Lajf“ je u septembru počeo da objavljuje roman u nastavcima. Hemingvej je dobio nečuven i zapanjujući honorar od 40000 dolara. Procenjeno je da će buduća prodaja konačne objedinjene verzije u izdanju izdavačke kuće „Scribner and Sons“ biti 50000 primeraka.

Roman se prodao u rekordnom vremenu, 3000 primeraka nedeljno. Hemingvej je imao dodatnu zaradu od prodaje autorskih prava za filmske adaptacije. Knjiga je dobila Pulicerovu nagradu. Hemingvej se čudesno vratio baš u trenutku kad je izgledalo da je njegova književna karijera pri kraju. Postao je svetski poznat i slavan pisac.

Za korak bliži smrti u Africi

Meri i Hemingvej su posetili Španiju u julu 1953. Njihov osnovni cilj bio je da odu u Pamplonu, grad u kome Hemingvej dugo nije bio, i da prisustvuju festivalu San Fermin. Ovaj festival koji je osvojio Hemingveja kasnije je postao poznat širom sveta.

Hemingvej je posle toga otišao u Gvineju na safari, još jedan hobi koji dugo nije upražnjavao. Putovanje je bilo uspešno; Hemingvej je ulovio lava i dobio još jedan vredan trofej. Ali nesreće su vrebale na svakom koraku: mali avion kojim je leteo sa svojom ženom uleteo je u žice dalekovoda i bio je prinuđen da sleti u žbunje. Meri je završila s prelomom, a Hemingvej i pilot su prošli neozleđeno. Bilo je objavljeno da su nestali i vest o Hemingvejevoj smrti obišla je ceo svet. Ubrzo nakon toga bili su spaseni, bez drugih incidenata, ali to nije bio kraj Hemingvejevih nesreća. Avion kojim je trebalo da se vrati na polazište srušio se u plamenu ubrzo nakon poletanja. Hemingvej je zadobio opekotine, povrede žuči, jetre i bubrega, frakturu lobanje i gotovo je izgubio čulo sluha u levom uhu.

SLAVA I SMRT

Nobelova nagrada za književnost

Hemingvej sa nekoliko novinara koji su ga posetili nakon vesti da će mu biti dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Bio je srećan što će dobiti ovu nagradu, ali kasnije je rekao da nakon dobijanja takve nagrade niko nikad nije napisao značajno delo.

Po povratku u Havanu Hemingveju je stigla izuzetna vest. U oktobru 1954. godine bila mu je dodeljena Nobelova nagrada za književnost. Hemingvej se osećao suvišo slabo i nije bio u stanju da prisustvuje svečanosti dodele nagrade; američki diptomata koji je boravio u Švedskoj primio je nagradu u njegovo ime. Tekst koji je američki diplomata pročitao u Hemingvejevo ime bio je sledeći:

„Uvaženi članovi Švedske akademije, dame i gospodo,
Nemajući nimalo dara za govore i ne vladajući ni besedništvom ni retorikom, želim da se zahvalim realizatorima velikodušnosti Alfreda Nobela na ovoj nagradi. Svaki pisac koji poznaje volike pisce koji nisu dobili Nagradu ne može da je primi drugačije do ponizno. Nema potrebe navoditi te pisce. Svako bi ovde mogao da sastavi svoj spisak prema sopstvenom znanju i savesti. No mogu od ambasadora svoje zernlje tražiti da pročita govor u kom bi pisac rekao sve ono što mu je u srcu. U onome što čovek piše stvari ne moraju odmah da budu prepoznatljive, a nekad on ima sreće u tome; međutim, one su na kraju potpuno jasne, i po tome i po stepenu alhemije koju poseduje on će trajati ili biti zaboravtjen. Kad je na svom vrhuncu, pisanje je usamljenički život.

Ernest Hemingvej i Fidel Kastro. Hemingvej je osećao nesumnjivu odvratnost prema Batistinom režimu i izjavio je da očekuje da izvesnom trenutku revolucionar kao što je Kastro preuzme vlast.

Organizacije pisaca ublažavaju piščevu usamljenost, ali ne znam da li usavršavaju njegovo pisanje. Njegov ugled u javnosti raste dok on rasipa svoju usamljenost, a pisanje mu se često pogoršava. Pošto svoj posao obavlja sam, ako jc dovoljno dobar pisac, svakog dana mora prkositi večnosti ili njenom nepostojanju. Za pravog pisca svaka knjiga treba da bude novi početak u kom ponovo pokušava nešto što je nedostižno. Trebalo bi uvek da pokušava nešto što nikad ranije nije bilo urađeno ili su drugi pokušali, ali nisu uspeli. Onda će nekad, uz veliku sreću, uspeti. Kako bi pisanje književnosti bilo jednostavno kada bi samo trebalo na drugi način napisati ono što je već dobro napisano. Ali baš zato što smo imali tako velike pisce u prošlosti, pisac je proteran najdalje gde može da ode, tamo gde niko ne može da mu pomogne. Pričao sam predugo za pisca. Pisac treba da napiše ono što ima da saopšti, a ne da priča. Hvala vam još jednom.“

Uprkos činjenici da je dobio Nobelovu nagradu, Hemingvej jc vodio usamljenički život, nakon što je izgubio kontakt sa gotovo svim prijateljima. Da stvari budu još komplikovanije, politička situacija na Kubi postala je nestabilna i policija je naročito motrila na pobunjenike. Pokušavajući da se oslobodi pritiska svog sopstvenog haotičnog i usamljeničkog života, Hemingvej je počeo da pije kao nikad do tad.

Praskozorje „Pokretnog praznika“

Krajem 1956. Hemingvej je sa svojom ženom Meri i nekoliko prijatelja otišao u Pariz. U podrumu hotela Ric u kom su odseli bio je pronađen kofer sa starim materijatima koje je Hemingvej ostavio tamo 30 godine ranije. Kofer je bio prepun rukopisa. Hemingvej će ih iskoristiti za svoje memoare. Objavljeni posle njegove smrti pod naslovom „Pokretni praznik“, memoari su izražavali nostalgiju i ljubav koje je osećao prema starim prijateljima iz pariskog perioda, ali i kritičnost upućenu njima. Njegova ličnost je imala dve kontradiktorne strane: jedna je predstavljala prijatnog čoveka koji je osvajao sve koje bi upoznao, a druga čoveka koji napada svakog kome je zavideo ili ko ga je kritikovao. Ova negativna strana bila je odgovorna za gubitak mnogih prijatelja.

Hemingvejeva knjiga memoara obuhvatala je opis njegove tinejdžerske depresije pre nego što je postao pisac, kao i prikaz pariskog ambijenta tog vremena; takođe se može reći da ona predstavlja „kompilaciju“ njegovih negativnih osobina.

U januaru 1959. vojska Fidela Kastra, koju je predvodio Če Gevara, osvojila je Havanu, i Batistin režim, koji je prethodno vladao na Kubi, bio je srušen. Bez obzira na političku promenu na Kubi Hemingvej je kupio kuću u Kečumu, u Ajdahu. Do 1960. godine se već prilagodio promenama u svom životu, nastalih usled preseljenja sa Kube u Kečum.

Lepo vreme 2. jula 1961. godine

Hemingvej je otišao na put u Španiju 1960. godine. Planirao je da prikupi informacije za izveštaje koji će biti objavljivani u nastavcima u časopisu „Lajf“; ali svakome ko bi ga osmotrio bilo je jasno da je Hemingvejev život krenuo silaznom putanjom i da je piščevo i fizičko i psihičko stanje narušeno.

Kad se vratio u Ameriku, Meri je uporno tražila od njega da ode na lekarski pregled. Hemingvej je bio smešten u bolnicu Sent Meri u Ročesteru u Minesoti pod lažnim imenom, tako da je mogao da dobije medicinsku negu na psihijatrijskom odeljenju obližnje Klinike Majo. Ovde je bio lečen od depresije, visokog krvnog pritiska i drugih oboljenja. Period hospitalizacije trajao je dva meseca i u januaru 1961. godine, kada mu se zdravlje popravilo, bio je otpušten iz bolnice.

Njegov oporavak se uglavnom sastojao u povratku želje za pisanjem, ali njegovo stanje se dugo nije stabilizovalo. Ubrzo je ponovo patio od nemogućnosti da piše i brinuo da ga ljudi koje je pominjao u „Pokretnom prazniku“ ne tuže zbog njegovih komentara.

Jednog jutra Meri ga je zatekla na ulaznim vratima sa puškom uperenom u glavu. Ubedila ga je da spusti pušku, a doktor koji je tad bio u poseti pomogao joj je da mu je oduzme.

Na kraju, Hemingvej je još jednom hospitalizovan u Klinici Majo na još dva meseca. Meri je sve njegovo oružje sakrila u podrumu i zaključala ga.

Hemingvej se vratio u Kečum 30. juna 1961. godine. Prvog dana jula ručao je u restoranu sa ženom i nekoliko prijatelja. Dok su se vraćali kući, Meri se setila jedne italijanske pesme koju je Hemingvej naročito voleo i tiho je zapevala, a Hemingvej joj se nekoliko trenutaka kasnije pridružio.

Drugi jul je bio predivan, vedar dan. Ujutru, Meri je iz prizemlja čula dva snažna praska jedan za drugim. Strčala je niz stepenice i zatekla Hemingveja mrtvog, sa ranom na glavi od puščanog hica.

Hemingvej je bio čovek od akcije i reči. Njegova dela i njegove reči duboko su uticali na književnost i na ceo svet. Njegovo samoubistvo bilo je šok za sve i to je njegove poslednje trenutke učinilo podjednako uticajnim kao što je bio ceo njegov život.

ŠPANSKI GRAĐANSKI RAT I ,,ZA KIM ZVONO ZVONI“

Roman „Za kim zvono zvoni“ je bestseler koji je proslavio Hemingveja širom sveta. Radnja se odvija za vreme Španskog građanskog rata, u kom je Hemingvej bio specijalni dopisnik. Hemingvej je smatrao da ovaj rat najavljuje izbijanje Drugog svetskog rata i svojom novinarskim angažmanom snažno se suprotstavio fašizmu.

Pobunjenička vojska i fašizam

Pobunjenička vojska se podigla 17. jula 1936. na španskoj teritoriji Maroka u Severnoj Africi. To je bio početak Španskog građanskog rata. Hemingvej je unapred imao informaciju da će izbiti rat.

Gari Kuper u ulozi Roberta Džordana i Ingrid Bergman (kao Marija) u ekranizovanoj adaptaciji romana „Za kim zvono zvoni“.

Druga Španska Republika bila je veoma složena i istovremeno veoma nestabilna tvorevina jer je sadržala levičarske i desničarske elemente. Ono što je zaista poremetilo vlast bila je pobeda radikalnih levičara na opštim izborima 1936. Predstavnici desnice odbili su da priznaju rezultate izbora i zakonodavna vlast je prestala da postoji.

U različitim regionima došio je do izbijanja nasilja i haosa i preko 250 osoba je ubijeno. Monarhisti i radikalni desničari stvorili su koaliciju i planirali državni udar. Republikanska vlada, uz pomoć Sovjetskog Saveza, uvodila je komunističke koncepte kao što je nacionalizacija zemljišta, i republikanski radikali su čak počeli da ruše crkve. Desničarski radikali, koji su postali saveznici, proglasili su da su oni ti koji se bore za slobodu.

Čim su vesti o pobuni u Maroku objavljene na radiju, izbile su druge pobune u brojnim španskim gradovima. Susedne zemlje su se bojale da bi rat mogao da se proširi i odbile su da bilo šta preduzmu, kako bi se sukob zadržao u Španiji. Nemačka i Italija, fašističke zemlje koje su se bojale širenja komunizma, predstavljale su izuzetak od ovog pravita i bile su više nego spremne da podrže španske pobunjenike.

Podrška Republici

Hemingvej je mrzeo fašizam i predvideo je da bi jednom, ako se otme kontroli, lako mogao da dovede do izbijanja novog svetskog rata. Kao što se očekivalo, izrazio je nameru da podrži republikansku vladu. Hemingvej nije bio komunista, ali zbog španskog naroda nije napravio nikakav ustupak u svom stavu protiv fašista i zemljoposednika koji su iskorišćavali seljake, predstavljenih u pobunjeničkoj vojsci.

Hemingvej je na kratko napustio roman na kom je radio i usredsredio se na problem Španskog građanskog rata do kraja 1936. Vođa pobunjenika General Franko već je prešao Gibraltarski moreuz i zauzeo grad Toledo.

Do oktobra general Franko je okupio sve desničarske snage i postao vrhovni zapovednik pobunjenika („Generalissimo“). Krenuo je na sever i u novembru stigao do predgrađa Madrida.

U to vreme Hemingveju je ponuđeno da bude specijalni izveštač novinske agencije NANA, tako da se u februaru 1937. ukrcao na brod za Pariz. Stigao je u Madrid 20. marta i odseo u hotelu Flora, sedištu svih novinara koji su izveštavali o Španskom građanskom ratu i delovanjima republikanske vlade. Među njima su bili Hemingvejev prijatelj Dos Pasos i fotograf Robert Kapa.

Hemingvej je prvo posetio Gvadalaharu, gde je Republikanska vojska odnela značajnu pobedu protiv italijanske vojske. Kiša je padala preko uništenih tenkova i mrtvih tela italijanskih vojnika. Ova pobeda nad italijanskom vojskom bila je prva tema o kojoj je Hemingvej izveštavao kao specijalni dopisnik. Po povratku u Madrid, ponovo se sastao s Martom, koja je takođe stigla u grad. Njih dvoje će raditi odvojeno, ali će se njihova ljubavna veza nastaviti.

Bitka na reci Ebro

Kasnije u Americi Hemingvej je nastavio da drži antifašističke govore i da piše članke o Španskom ratu. Rat se, međutim, nije razvijao u korist republikanskih snaga, koje je Hemingvej podržavao. Frankove vojne snage su zauzete Madrid. Severni delovi Španije će na kraju, jedan po jedan, takođe pasti pod Frankovu vojnu vlast. Razdor koji će izbiti u republikanskim snagama pokazaće njihovu slabost u odnosu na Frankovu vojsku.

U septembru 1938. Hemingvej se nastanio u predgrađu Barselone, na obalu reke Ebro. Središte borbe preselilo se u ovu oblast. Pobunjenici su snažno napali republikanske snage, koje su se povukle na reku, prepuštajući pobunjenicima kontrolu cele suprotne strane. Hemingvej, Marta, Kapa i drugi novinari prešli su reku da bi se sastati s republikanskim generalom, Hemingvejevim nekadašnjim poznanikom. Zatekti su repubtikanske snage u žalosnom stanju, koje je prinudilo generata da naredi povlačenje svojih vojnika. Bitka na reci Ebro bila je poslednja vetika bitka u Španskom građanskom ratu.

Bilo je očigledno da će se rat završiti porazom republikanske vlade

Zvono zvoni za celo čovečanstvo. Na početku romana „Za kim zvono zvoni“ nalazi se pesma Džona Dona:

„Nijedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina;
svaki je čovek deo kontinenta, deo zemlje;
ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje,
kao da je odnelo neki rt, kao da je odnelo
posed tvojih prijatelja ili tvoj;
smrt ma kog čoveka smanjuje mene,
jer ja sam obuhvaćen čovečanstvom.
I zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni,
ono zvoni za tobom.“

Hemingvej je iz ove pesme uzeo naslov za svoj čuveni roman jer su u njoj veličanstveno simbolički predstavljene glavne teme romana, tragedija smrti i ljudska solidarnost.

Niko nije voleo Španiju i njenu kulturu kao Ernest Hemingvej. Otkrio je draž i lepotu španske kulture boraveći na festivalu San Fermin u Pamploni. Slobodno se može reći da mu je bilo veoma teško da vidi Španiju, zemlju koju je voleo, zarobljenu u mrežu Španskog građanskog rata. Hemingvej je predvideo da je Španski građanski rat samo početak sukoba mnogo većih razmera, koji će na kraju zahvatiti celu Evropu i ostatak sveta. Imao je turoban predosećaj u vezi sa posledicama fašizma u Evropi. Osećao je da će fašizam uništiti evropsko društvo i nadao se pobedi republikanske vlade nad Frankovim snagama.

Rat se konačno završio, ali Frankovom pobedom. Hemingvej je uspeo da prevaziđe ovaj događaj i iskoristio je rat kao nadahnuće za jedan od svojih najpoznatijih romana, pod naslovom „Za kim zvono zvoni“. Zvono koje je zvonilo za smrt građanskog rata postaće, zahvaljujući Hemingveju, zvono koje će simbolički zvoniti za tragediju celog čovečanstva.

ZNAČAJ ROMANA „STARAC I MORE“

Zagrljaj praznine

Lov i ribolov su od detinjstva bili neizostavne aktivnosti u Hemingvejevom životu. Ako neko smatra da su lov i ribolov borba s prirodom, onda ta borba oslobađa karakter ljudskog bića; za Hemingveja lov i ribolov bili su sredstvo za beg od ljudi i način približavanja prirodi.

Na primer, u kratkoj priči, „U naše vreme“, lik koji se može smatrati Hemingvejevim alter-egom polako napreduje rekom uzvodno u predelu gde nema tjudi. Mada ne sa sigurnošću, moglo bi se reći da su nadahnuće za ovu sliku bila Hemingvejeva osećanja heroja povratnika iz Prvog svetskog rata. Nik Adams podiže šator na obali i prepušta se pecanju. Osetio je spajanje s prirodom kad ga je celog obuzela drhtavica od hladne vode koja mu je pri kretanju dodirivala stopala; na kraju se pomirio sa svetom od kog je pobegao.

„Grubijan“ s mora

Hemingvej je počeo da se bavi ribarenjem na moru dok je živeo na Ki Vestu, gde se preselio 1928. godine; iznajmio je čamac i počeo veoma ozbiljno da se bavi ribolovom. Kasnije, kad se preselio na Kubu, osetio je zadovoljstvo lova na sabljarke. Kubanski ribolovac Karlos Gutjeres podučavao ga je tim veštinama. Gutjeres je lovio sabljarke od svoje šeste godine i znao je bolje od bilo koga sve pojedinosti o ovoj vrsti ribe.

Godine 1934. Hemingvej je kupio čamac i u toku sezone svakodnevno odlazio u ribolov. Njegova posada se stalno menjala, ali Karlos je uvek bio s njim, u svim prilikama. Karlos je zvao Hemingveja španskom verzijom njegovog imena – „Ernesto“. Ponekad, kad bi isptoviti na more, Karlos je bio zadivljen akcijama ovog „mačo muškarca“. Sva ova iskustva kasnije će biti vešto iskorišćena za postizanje realističnosti romana „Starac i more“.

Santjagove muke

Spenser Trejsi je glumio Santjaga u filmu „Starac i more“. Hemingveju se nije svideo film, ali on je bio prekretnica u Trejsijevoj karijeri.

Hemingvej je obično radio sporim tempom, pišući oko 500 reči dnevno. Ovo se veoma promenilo kad je počeo da radi na romanu „Starac i more“, koji je pisao duplo brže od drugih romana. Knjiga je oborila prodajne rekorde i dobita je toliko priznanja kritike da je Hemingveju na kraju dodeljena Nobelova nagrada za književnost.

Ipak, Hemingvej je smatrao da su mnogi prikazi knjige puka izmišljotina. Neki su, na primer, tumačili glavnog lika Santjaga kao prototip Isusa, a njegovu borbu s morem i muke koje je pretrpeo kao simbol Isusovog stradanja. Mnogi čitaoci su osećali isto i mnogi sveštenici su to pominjali u svojim propovedima. Ali Hemingvej nikad nije mislio na ovaj simbol. „Starac i more“ je manje-više priča o starom ribaru koju je Karlos čuo u detinjstvu. Hemingvej kao pisac uopšte nije bio sklon tome da u svom pisanju koristi određenu simboliku.

Moglo bi se reći da je lik Santjaga u romanu „Starac i more“ sam Hemingvej; u jednom trenutku u romanu stari ribar kaže da čovek može biti uništen, ali ne i poražen. Hemingvejevo samoubistvo je možda izbor samouništenja kojim je izbegao poraz.

HEMINGVEJEV UZBURKANI SVET

Hemingvej je otkrio i stvorio mnogo stvari. Njegov stil pisanja, koji su neki karakterisali kao „oštar“ („hardboild“), posebno će uticati na kriminalističke romane i druge književne žanrove. Hemingvej je takode uspeo da podstakne književni svet da otkrije zadovoljstva u aktivnostima u prirodi kao što su safari i borbe s bikovima. Medutim, iza Hemingvejeve grube i izrazito muževne ličnosti, pojavljuje se osetljiv i složen duh.

Otkriće i stvaranje kulture

Španski grad Pamplona danas je širom sveta poznat po trkama s bikovima na ulicama i festivalu San Fermin. Hemingvej je prvi put posetio grad 1923. godine, a u toku života je sedam puta prisustvovao festivalu. Festival je inspirisao neke delove romana „Sunce se ponovo rađa“, dok i drugi romani postavljaju borbe s bikovima u prvi plan. Ova dela su imala veliki i odlučujući uticaj na turiste, privlačeći ih na festival San Fermin.

Pre nego što je Hemingvej promenio način na koji svet gleda na borbe s bikovima, mnogi ljudi u Americi i Zapadnoj Evropi smatrali su ih surovim i varvarskim običajem. Korišćenje bikova, koji su smatrani božijim stvorenjima, za potrebe zabave, za hrišćanstvo je bilo neprihvatljivo.

Hemingvej, međutim, nije prihvatao ovaj način razmišljanja. Već je bio svedok surovosti koju su ljudi pokazali u Prvom svetskom ratu i borbe s bikovima su izgledale bledo u poređenju s tim. Iz svoje moralne perspektive pisac je borbe s bikovima smatrao ritualom u kom su stavljeni lepota i ponos čoveka i bika. Hemingvej je podstakao ljude da ih anatiziraju i razmatraju iz perspektive kulture i estetike.

Hemingvejevo slavljenje uživanja u safariju i ribotovu i buđenje interesovanja kod ljudi za ove aktivnosti takode se može smatrati jednim od njegovih vetikih uspeha.

Pisci pre Hemingveja stvoriti su neuništivu sliku pisca koji sedi za stotom od mahagonija, u mračnoj sobi, okružen hrpama knjiga. Ljudi nisu biti zainteresovani za privatne živote pisaca i može se reći da nije bilo „zahteva“ za informacijama iz sveta pisaca, osim sadržine njihovih knjiga.

U trenutku kada se Hemingvej pojavio na književnoj sceni, okolina se znatno promenita u odnosu na pisce. Časopisi su bili veoma cenjeni u Americi i životi poznatih pisaca postajali su tema brojnih članaka u tim publikacijama. Hemingvej je bio jedna od njihovih omiljenih meta. Bio je veoma druželjubiv, uvek u interakciji s ljudima iz svog okruženja. Uvek ste mogli da računate na njegovo mišljenje o socijalnim i potitičkim zbivanjima tog vremena i često je delio sa javnošću svoje hobije kao što su safari i ribolov.

Lov na sabljarke i lov na lavove u Africi postati su poznati zahvatjujući fotografijama i člancima u novinama. Hemingvej je često preterivao sa svojim imidžom „mačo muškarca“, što je kasnije potpomoglo njegovom izrastanju u idola.

Reformator američke književnosti

Hemingvejev književni uticaj na naredna pokoljenja nesumnjivo je bio važan. Opšte je prihvaćeno da je on osnivač „hardboiled“ („tvrdo kuvan“, prim. prev.) književnosti. Termin „hardboiled“ odnosi se na dva koncepta: jedan koji pokriva književni žanr (kriminalistički roman), a drugi na specifičan način pisanja: žestok, ciničan, zajedljiv.

Ova dva elementa su očigledna u „Ubicama“, jednoj od Hemingvejevih ranih kratkih priča, koja je takođe jedno od prvih dela napisanih u ovom žanru i ovim stilom. Govoreći o jajetu, „tvrdo kuvano“ znači relativno čvrsto. U književnosti označava bezosećajnu, ciničnu i hladnu osobu. Kao stil pisanja, „hardboiled“ dela se odlikuju oporim humorom i brzim, uzbudljivim tempom.

Ubice u Hemingvejevoj kratkoj priči i privatni detektivi su svakako suprotstavljene snage, ali priča „Ubice“ i kriminalistički roman „Malteški soko“ Danijela Hemeta postali su osnova „hardboiled“ književnosti.

U poređenju sa Hemingvejevim ubicama, Cendlerovom Filipu Marlou nedostaju tipične osobine „hardboiled“ žanra. Privlačnost Cendlerove književnosti počiva na njegovoj sentimentalnosti, odlici koja se kod Hemingveja ne može naći.

„Hardboild“ književnost mora da bude sažeta i stroga da bi zaslužila da bude svrstana u ovaj žanr. Sve izjave moraju da budu objektivne i lišene bilo kakvih moralnih sudova. Polazeći od ovih osnovnih karakteristika koje su imperativ ako delo o kome je reč treba da bude svrstano u „hardboild“ žanr, može se zaključiti da su Hemingvejeve „Ubice“ pionirsko delo napisano ovim stilom.

Smatra se da Hemingvejev sažet i strog stil nije uticao samo na „hardboiled“ žanr, već je zbog prisustva u drugim remek-delima, kao što je „Starac i more“, celokupna američka književnost na kraju bila pod uticajem ovog stila. Mnogi pisci su kasnije odali počast Hemingveju prihvatajući njegov stil pisanja.

Hemingvejev stil

Hemingvej je do današnjih dana priznat kao uspešan pisac i to ne samo zbog izuzetnog književnog dela koje je stvorio, već i zbog svog proznog stila; njegov samostvoreni imidž grubijana istovremeno je ključni razlog njegove trajne popularnosti.

Težnja ka mešanju njegovih stvarnih životnih iskustava i pisanja bila je veoma rasprostranjena tokom njegovog života. U časopisima tog vremena Hemingvej je preuveličano prikazivan kao profesionalni bokser i borac s bikovima, dobijajući tako imidž supermena. Zbog ove slike svet je kasnije prihvatio pogrešno tumačenje Hemingveja kao „muškog“ pisca.

Sedamdesetih godina prošlog veka muška šovinistička ideotogija koja je žene smatrata inferiornim doživela je ozbiljan napad feminističkog pokreta. Moguće je da je Hemingvej imao takva ubeđenja, ali da li on ipak može biti smatran šovinistom?

Naknadna istraživanja, kao i objavljivanje njegovih memoara „Pokretni praznik“, ukazala su na one aspekte koji dokazuju da Hemingvej nije „mačo“ šovinista.

Njegova osećajnost, skrivena iza imidža grubijana, naročito je izazvala radoznatost nekoliko njegovih pristatica. Štaviše, činjenica da su u nekim njegovim ranim radovima glavni likovi žene dokaz je da je veliki pisac bio kadar da stvari vidi i iz ženske perspektive.

Stoga bi bilo nepravedno reći da je Hemingvejevo delo samo kompilacija „mačo“ stereotipa; njegova ostvarenja takođe pokazuju izvesnu osećajnost, skrivenu iza slike grubijana. Dela napisana samo iz perspektive „mačo“ muškarca imaju male šanse da budu smatrana književnim klasicima i da ih čitaju buduća pokoljenja.

Grubijani ili „mačo“ muškarci su danas ismejani zbog uticaja feminizma i drugih stičnih pokreta. Ipak, Hemingvejeva reprezentativna dela, u kojima se pridržavao navedene formule, neće biti ismejana, nego cenjena.

.

Knjiga – PDF