Čarls Bukovski

NEPROLAZNA SLAVA STAROG POKVARENJAKA

Za života je podelio književnu publiku u domovini, ali i njegovi najžešči protivnici morali su nešto da mu priznaju – da je najživopisnija osoba medu književnicima dvadesetog veka. Mnogi ga i danas doživljavaju kao neozbiljnog pisca sklonog vulgarnostima, čija je jedina vrednost šokantno sočno opisivanje seksa, dok je za druge Bukovski filozof, zastupnik odbačenih i obespravljenih, čovek koji je od vlastitih mana stvorio književne vrline.

Tokom života borio se s nedaćama koje bi većinu normalnih ljudi jednostavno pregazile. Počevši od očeve tiranije i premlaćivanja, stravičnih akni, zadirkivanja vršnjaka, zatim alkoholnog ludila, čireva na želucu, hepatitisa, barskih tuča, stanovanja po jeftinim svratištima, bežanja od regrutacije, zatvora, bolesnih kurvi… Bukovski je tvrdio da je devedeset pet posto svega što je napisao, a izdao je više od šezdeset knjiga poezije, kratkih priča i romana, zasnovano na vlastitom iskustvu. Pa iako je dobar deo mita o sebi sam stvorio preuveličavanjem događaja, ostaje činjenica da je mnogo toga i doživeo.

Intelektualne legende poput Žan-Pol Sartra i Žana Ženea proglasili su ga najboljim američkim pesnikom, ali Amerika ga, za razliku od Evrope, dugo vremena nije cenila. Šokirao je njen literarni establišment neliterarnim stilom i grubim jezikom. Tek posle njegove smrti 1994, u Americi počinju da se objavljuju članci, disertacije i knjige u kojima se preispituje njegov fenomen.

Roden je 1920. u nemačkom gradu Andernahu kao Hajnrih Karl (kasnije Henri Čarls) Bukovski mlađi. Njegov otac, Henri Bukovski, bio je američki vojnik, a majka mu je bila Nemica Katarina (Kejt) Fet. Porodica je 1922. u potrazi za boljom budućnošću emigrirala u Sjedinjene Države i naselila se u Los Anđelesu, gde je Bukovski proveo najveći deo života.

Snovi i nade prekinuti su velikom krizom, a frustracije zbog gubitka posla Henri stariji najčešće je iskaljivao na sinu. Neprestano ga je tukao kaišem, a dečak je posle nekog vremena jednostavno prestao da plače i sav bol pretvorio u duboko nepoverenje prema ljudima.

Kad je napunio šesnaest godina, odlučio je da prekine očevo maltretiranje. Jednog dana je oca udario šakom u glavu i on je zaprepašćen završio na podu. Ali, nikada više se nije usudio da digne ruku na sina. Čarlsovo detinjstvo i mladost zaista nisu bili srećni. Odrastanje su mu zagorčavale i ekstremne akne koje su mu po licu i leđima stvarale rane zbog čega je često išao i na hirurške zahvate čišćenja.

– To je najgori slučaj akni koji sam video u dugogodišnjoj praksi – rekao je jedan od lekara, lik u autobiografskom romanu Lovac ispod zita, najboljem prikazu njegovog detinjstva.

Tu bolest je bilo teško prikriti pa je Bukovski bio trajno obeležen užasom koji mu je onemogućavao sklapanje adolescentskih prijateljstava. Ta dva elementa, očeva grubost i fizička nakaznost, od samog početka su mu odredili ulogu večnog autsajdera. Na vlastitoj koži je osetio okrutnost, nedostatak ljubavi i plitkost ljudskih odnosa. Činilo se da su jedino siromašni, izgubljeni i idioti pokazivali želju da uspostave odnos s mladim Bukovskim, a on im je kasnije vratio dug postajući njihov glasnogovornik. Nije ni čudno što se odmalena lako privikao na samoću.

– Znao sam da u krevet ponesem baterijsku lampu, navučem pokrivač preko glave i čitam. Katkad je bilo nesnosno vruće, i gotovo sam se gušio, ali upravo zbog toga svaka stranica koju sam pročitao bila mi je dragocenija – pričao je mnogo kasnije u jednom od intervjua.

Iskustva koja bi u prosečnoj osobi stvorila samo gorčinu i destruktivnost, Bukovski je shvatio kao lekcije koje su mu pomagale u umetničkom stvaralaštvu. Sećajući se čestih očevih bičevanja, napisao je:

– Svi koji su prošli teška kažnjavanja u detinjstvu, iz toga mogu izaći ili prilično čvrsti i dobri, ili postati silovatelji, ubice i završiti u ludnici ili zatvoru, izgubljeni za život. Tako je, na neki način, moj otac bio i moj literarni učitelj: naučio me je značenju bola i to bola bez smisla.

Uveren u besmislenost ljudske vrste, Bukovski od početka beži od ciljeva kojima teže prosečni ljudi i utehu traži u alkoholu.

– Bilo je dobro napiti se. Odlučio sam da ću stalno biti pijan. Time sam bežao od normalnog života – kaže Bukovski u Lovcu ispod žita.

Opijanje i bežanje od očiglednog postali su, tako, njegove jedine profesije, jedini životni zadaci, sve dok nije počeo da piše.

Posle srednje škole Bukovski se upisao na Los Angele College, gde je oko godinu dana slušao predavanja iz književnosti i novinarstva. Dom je napustio 1941, kad je otac razbacao sve njegove stvari po travnjaku pred kućom jer je pročitao neke od njegovih prvih kratkih priča. Bukovski je posle toga lutao Amerikom izdržavajući se raznim plaćenim poslovima, a kući je dolazio samo povremeno kada bi duže bio bez novca. U proleće 1944, u časopisu Story prvi put je objavljena njegova priča, za koju je dobio dvadeset dolara. Potpisao je imenom Čarls Bukovski. Srednje ime Henri je izostavio jer ga je podsećalo na oca. U to vreme je kao barska mušica, lutajući od bara do bara i putujući Amerikom. Bio je, izmedu ostalog, perač sudova, vozač kamiona, slovoslagač, skladištar autodelova, dostavljač, poštar, čuvar parkinga i vozač u Crvenom krstu, radnik u pekari psećih kolačića, prodavac slikarskih potrepština, hotelski nosač, radnik u tekstilnoj fabrici i istovarivač železničkih vagona.

Prilikom jednog od povrataka u Los Anđeles, 1948, upoznao je Džejn Koni Bejker, ženu s kojom je živeo idućih deset godina i koja mu je bila inspiracija za neke od najvažnijih dela, romane Pošta i Faktotum i scenario za film Barska mušica. Bila je deset godina starija od njega, a kao i on, volela je da pije. Njemu je tada bilo dvadeset sedam, ali Džejn mu je bila prva ozbiljna devojka i druga žena s kojom je spavao. Prva je, četiri godine ranije, bila prostitutka iz Filadelfije s kojom je bio posle izlaska iz zatvora u koji je dospeo zbog izbegavanja regrutacije. Džejn mu se sviđala, ali je činjenica da bi s njom ionako završio kako god da je izgledala jer ona je bila prva žena koja je pokazala imalo interesovanja za njega.

Kako je kasnije otkrio, njen pojam morala bio je tako širok da se slobodno mogla smatrati prostitutkom. Jednostavno bi izašla iz kuće i otišla u krevet s prvim ko bi joj platio piće. Upravo zbog nje Bukovski je celog života imao loše mišljenje o ženama, obično je od njih očekivao da će se ponašati poput Džejn. Svoje devojke je zvao kurvama ili kučkama, a silovanje mu je bio najčešći sinonim za seksualni odnos.

U Los Anđelesu se 1952. zaposlio u pošti, ali već 1955, zbog krvarenja čira na želucu, izazvanog stalnim opijanjem, završio je u bolnici i jedva ostao živ. Najčešće je pio jeftino vino, pivo i viski, kad bi mogao da ga priušti, stalno je pušio i slabo jeo.

– Krv mi je šikljala iz usta i iz guzice, ali bogovi su bili milostivi, zadržali su me na ulici – opisao je svoje iskustvo. Ironijom sudbine, preživeo je zahvaljujući transfuziji krvi, i to vlastitog oca, koga je toliko prezirao.

Posle izlaska iz bolnice otkrio je novu strast – klađenje na konjskim trkama, pa hipodromi postaju jedno od njegovih svetilišta. U to doba, posle gotovo desetogodišnje pauze, ponovo se ozbiljno posvećuje pisanju.

Bukovski je ubrzo upoznao Barbaru Fraj, jedanaest godina mladu Teksašanku, bogatu vlasnicu malog književnog časopisa Harlequin, s kojom se, posle kraćeg dopisivanja, venčao u oktobru 1955. u Las Vegasu. Na Barbaru se sažalio kad mu je u pismima više puta ponovila kako se plaši da zbog fizičke mane – vrlo kratkog vrata jer su joj nedostajala dva vratna pršljena – nikada neće pronaći muškarca, pa joj je ponudio brak. Kad je prvi put video, zaključio je da je dovoljno normalna da ode u krevet s njom. Brak je trajao dve godine i četiri meseca, a za to vreme Barbara je u svom časopisu objavljivala njegove pesme. Medutim, ona ga je napustila, pa su mu propali i planovi da dobije njeno bogatstvo. Nešto ranije, uoči Božića 1956, umrla mu je majka Kejt. Iako je bolovala od raka, nije prestala da se opija, a otac Henri je zabranio sinu da je posećuje.

Posle njene smrti, Henri se odmah oženio ženom koja je radila u hemijskoj čistionici u susedstvu, ali 1958. i on umre od srčanog udara. A njegovom sinu, koji ni zbog smrti majke nije preterano žalio, očeva smrt je bila povod za slavlje.

– Najzad je mrtav, mrtav, mrtav, hvala bogu – zabeležio je tada, zadovoljan i zbog toga što je nasledio petnaest hiljada dolara, u to doba veliku sumu. Uz to mu se sreća osmehnula i kao piscu. U oktobru 1960. najzad je objavio i prvu knjigu, zbirku poezije Fist and Bestial Wail, na kojoj je radio gotovo dve godine. Zbirka je imala dvadeset osam stranica i bila je štampana u samo dvesta primeraka.

Ponovo je počeo da se viđa s Džejn, ali je u međuvremenu ona obolela od raka i teške ciroze jetre, pa mu se seks s njom gadio. Džejn je umrla u januaru 1962, ne dočekavši da Bukovski postane slavan. Nekoliko dana posle njene smrti napisao je niz tužnih pesama koje su među njegovim najupečatljivijim delima.

U proleće 1963. upoznao je četrdesetjednogodišnju Franses Smit, zaljubljenicu u poeziju, s kojom je u jesen iduće godine dobio kćerku Marinu Lujzu, svoje jedino dete. Iako to niko ne bi očekivao, pokazao se kao brižan otac. Iste godine objavio je i zbirku poezije It Catches my Heart in its Hands i već počeo da dobija verne sledbenike.

Krajem 1965. veza s Franses se raspala, ona ga napušta i odvodi dete. Ponovo sam, Bukovski se bacio na pisanje i 1966. objavljuje prvo prozno delo, All Assholes in the Worldand Mine, u kom je opisao i kako je operisao hemoroide. U to doba u časopisu Open City, a kasnije i u Los Angeles Free Pressu, objavljuje kolumne Zabeleške starog pokvarenjaka, koje je 1969. objedinio u istoimenoj knjizi. Tada je počeo da se kreće u društvu bit-pisaca, ali se nije zbližio s njima. Nepodnošljivost je, čini se, bila obostrana. Bukovski je izjavio da mu najviše smeta to što medu njima ima previše homoseksualaca i priznao da mu se najmanje sviđa Alen Ginsberg.

Bit-književnici su mu za uzvrat dali nadimak Bullshitski. Inače, njegovi omiljeni nadimci bili su Hank i Bak (što se rimuje s puke, povraćanje).

U to doba, posle jedanaest godina rada u pošti, odlučio je da da otkaz i živi isključivo od pisanja. Bilo mu je četrdeset devet godina, bio je na ivici nervnog sloma, plaćao je alimentaciju za kćerku i živeo u iznajmljenoj kući. U novembru 1969, u pismu mladom nemačkom izdavaču i prevodiocu Karlu Vajsneru, objasnio je:
– Imam samo dva izbora: da ostanem u pošti i poludim, ili da zbrišem odavde, igram se pisca i skapam od gladi. Odlučio sam da skapam od gladi.

Ali, možda je posao u pošti napustio i pošto mu je izdavač Džon Martin ponudio doživotnu mesečnu apanažu od sto dolara ako se potpuno posveti pisanju. Medutim, engleski pisac, autor najbolje biografije o Bukovskom, U zagrljaju mahnitog života, tvrdi da je istina drugačija.

Iz pošte su mu, naime, u jesen 1969. javili da će ga otpustiti jer je previše bio odsutan zbog pisanja. Bukovski to nikome nije rekao, već je otišao Martinu s predlogom da se potpuno posveti pisanju ako mu on pokrije osnovne mesečne troškove. Martin je pristao, pa je Bukovski dao otkaz i posle nekoliko burnih alkoholnih noći, 2. januara 1970. seo za pisaću mašinu i otkucao prvu rečenicu – Počelo je kao obična greška.

Posle tri nedelje tekst je prerastao u autobiografski roman Pošta. Bukovski je do tada već shvatio kako se seks dobro prodaje, pa se potrudio da ga u romanu ima dovoljno. Pošta je bio prvi i, smatraju neki, najbolji od romana u kojima Bukovski kroz lik Henrija Činaskog uglavnom opisuje svoj život. Jednostavan, grub jezik, mnogo humora i seksa bili su dobra kombinacija. Njegov alter ego Činaski je tvrdokorna pijanica i ženskaroš koji živi s propalicama i kriminalcima. Posle Pošte, objavio je romane Faktotum (1975), Žene (1978) i Lovac ispod žita (1982) u kome se vraća u period detinjstva i mladosti.

Početkom sedamdesetih za njega se čulo i van književnih krugova. Naime, televizijski dokumentarac Bukovski, u režiji Tejlora Hekforda (kasnije autora filmskih hitova poput Oficir i džentlmen ili biografije Reja Čarlsa Rej) dobio je 1973. nagradu na prestižnom San Francisco Film Festivalu. Najpopularniji je bio u Zapadnoj Nemačkoj, Francuskoj i Brazilu, gde su se 1984. čak tri njegove knjige istovremeno našle na listi najprodavanijih. U Zapadnoj Nemačkoj, gde je imao mnogo više poklonika nego u Sjedinjenim Državama, tih godina je prodao više do tri miliona knjiga. Njegov uspeh u Evropi američki kritičari su prećutkivali.

– Mislim da Bukovski ima nešto blisko svima: želju da se u životu katkad pretera, i to većinom čini uz veliku dozu humora – objasnio je nemački kritičar Vajsner.

Sam Bukovski je ovako objasnio svoju popularnost u Evropi: Mislim da su Evropljani skloniji riziku, i bolje prihvataju nove stvari. Kod nas u Americi ljudi više vole sigurnu literaturu. Ovde ne žele da ih probudiš i prodrmaš, radije će da prespavaju svoje živote.

Bukovski je postao još popularniji kad je 1987. snimljen film Barska mušica, za koji je napisao scenario 1980, dobivši za njega deset hiljada dolara. Glavne uloge u filmu dobili su Miki Rurk i Fej Danavej, a reditelj je bio Barbet Šreder. Film govori o njegovom životu posle dvadeset četvrte godine, kad je lutao Amerikom, o vezi s Džejn i godinama koje je proveo u Filadelfiji, kad se od ranoga jutra do kasno u noć opijao u baru na aveniji Fermaunt.

– Ukratko, opijao sam se, tukao, ševio, bljuvao, srao i pišao u tom baru, pokušavajući da pobegnem od života – rekao je jednom.
Upravo u scenariju za Barsku mušicu Bukovski je napisao jednu od svojih programskih rečenica:

– Ko je izmislio da svako mora biti neko…

Bukovski nije bio zadovoljan filmom, najviše zbog izbora Mikija Rurka, ali je morao da prizna da ga je posle toga upoznao ceo svet.

Kada je reč o ženama, posle Džejn Koni Bejker, najveća ljubav u njegovom životu bila je vajarka Linda King koju je upoznao 1970. godine. U prvi mah je Linda, tridesetgodišnjakinja dobrog izgleda, vaspitana u mormonskoj porodici, smatrala da je Bukovski previše star, previše debeo i previše pijan za nju. Čim su se upoznali, pokušao je da je poljubi, što joj se nimalo nije svidelo, pa je odlučila da se drži podalje od tog starog zlobnog patuljka. Ali, onda je počela da čita njegovu poeziju, koja joj se dopala, pa ga je zamolila da joj pozira za skulpturu glave. Bukovski, ti si dobar pisac, ali pojma nemaš o ženama, rekla mu je jednog dana. I imala je pravo, jer osim nekoliko krakotrajnih iskustava, on je do pedesete godine vodio ljubav sa samo tri žene. Uskoro ga je Linda uzela pod svoje. Smršao je četrdeset kilograma, a ona je počela da mu bira bolju odeću i nagovorila ga da češće odlazi kod brijača i frizera. Bukovski se zaljubio i postao neopisivo ljubomoran.

S Lindom je bio u burnoj, seksom ispunjenoj vezi, koja ja trajala do sredine sedamdesetih. U to vreme viđao je i mnoge druge žene, a 1985, u šezdeset petoj, ponovo je ušao u brak, ovog puta s dvadeset pet godina mlađom Lindom Li Bigl, vlasnicom prodavnice zdrave hrane, s kojom se upoznao još 1976. godine. Tada je već imao kuću s bazenom, vozio je crni BMW 320 i pisao na računaru, pio dobra francuska vina i slušao ploče omiljenih kompozitora – Sibelijusa, Malera i Rosinija.

Doduše, ulaganje u kuću i automobil, za koji je zaprepašćenom prodavcu, obučen u jeftinu odeću, nonšalantno ispunio ček na šesnaest hiljada dolara, predložio je njegov knjigovođa kao najbolji način za smanjenje poreza. Knjigovođa je pokušao da čak i stavke za alkohol uvrsti u troškove – uz objašnjenje da mu je on preko potreban za nadahnuće dok zarađuje, a to znači dok piše – ali poreske vlasti nisu prihvatile taj predlog.

Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994, u sedamdeset četvrtoj godini, u bolnici u San Pedru u Kaliforniji, posle jednogodišnje borbe s leukemijom. Uz njega su bile supruga Linda Li, s kojom je proveo poslednjih sedamnaest godina života, i kćerka Marina.

Dok se borio s bolešću, tokom jednog kratkotrajnog povratka kući, Bukovski je napisao pismo časopisu HalfTruth:

– Trenutno sam kod kuće, ali ne znam koliko ću još ostati. Pokušavam da skupim snage za poslednju rundu. Ko zna, možda ću se i izvući. A ako ne uspem, do đavola, ionako je odavno trebalo da budem mrtav.